ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Порто (3)

Ипак, тадашњи португалски владар 1900. године донео је одлуку да се  сакрални објекат поруши јер је - с обзиром на развој модерног саобраћаја - било практичније да главна железничка станица буде у самом центру града, близу пијаца, радњи и саме реке која је још увек била фреквентна и важна транспортна путања. Одлука поросвећеног владара, готово невероватна за једну изразито католичку земљу-а богме и за православно-хришћанске...

Да би се сачувало у историјском памћењу оно што се тамо налазило раније, станица је добила назив Сао Бенто (тј.Св.Бенедикт): и заиста, она своје име оправдава великим улазним холом који више личи на уметничку галерију него на место где се купују карте за воз или чека његов полазак. Витражи на прозорима и стакленим излатима ка перону, раскошне аркаде и врхунски естетизоване  плафоне уз незаобилазне асулежосе који прекривају зидове и комбинују приказе историје саобраћаја, историје Португалије и етнографских призора свакодневног живота. Амбијент који улива страхопоштовање али и непријатан осећај да је на таквом месту возна карта, сасвим логично, ближа цени карата за најлуксузније авионе о крузере него ономе што нормалан смртник себи може да приушти. Вешта замка или ефектна игра контраста, али карте за оближња места (30-70 км удаљена) плаћају се готово исто као и градски превоз а сами возови ни изблиза не подсећају на савремене ајкуле које на шинама јуре нестварним брзинама већ више на романтичну железницу којом смо углавном у време СФРЈ одлазили на море...Циљ мог путешествија био је Гимараиш, прва престоница Португалије из раног средњег века у којој - како су ми ретки њени посетиоци! - време као да стоји у добу када је настајала...

Чим сам се приближио срцу овога градића и ушао у његове уличице која воде ка трговима и замку-дворцу   и које време заиста тек да је благо дотакло (или уопште није), схватио сам: ОВО је прави амбијент за Харија Потера свеколику фантастику са шармом средњовековне мистике (више но прецењена а ипак лепа књижара Лело)! Овде се  почетком 12.века млади Алфонс И крунисао након добијене битке против своје мајке и њеног љубавника који су такође претендовали на владавину. Гимараиш нема центар - осим ако мештани с времена на време тако назову неки од безбројних мањих и већих тргова - али су сви поменути тргови или обрасли или опкољени правим ботаничким баштама на чијим клупама пођеднако уживају млади заљубљени парови и старци-старице у позним годинама који се једна крећу: фонтане, водоскоци и кривудави урбани путељци као да су део природе а не творевина људских руку, што се може рећи и за необично структурирана дворишта, готово заумне занатске радње, посластичарнице,ресторанчиће. Најзад и сама краљевска палата (дворац-замак) део је истоветног контекста, као и  Сао Мигуел Цапела до Цастело (црквица св. Михајла) где је крштен Алфонсо И, Необично да овај кастел и краљевска резиденција хиљаду година стара није окружена фортификацијом већ парковима и манастририма, црквама...Можда је лепота ипак моћнија од оружја?!!! Не зову овај градић без ралога КОЛЕВКОМ Португалије, као ни Порто њеним посебним, аутентичним океанским бисером…

Какогод било, од колевке до бисера шина вас води рајским природним пределима (опет нетакнутим грађевинско-мафијашким пројектима) па реклох себи:ако поново обамо дођеш, и из Порта крећеш колима ка Гимараишу и оближњој Браги уз барем једнодневно заустављање у сваком успутном градићу и сеоцету... 

Сава Дамјанов