ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Шангај, 1937.

Онда је ред на мене да нешто кажем.

Кажем како покушавам да замислим биографију старца којег сам виђао на тераси зграде с друге стране дворишта на Дорћолу, у којем смо се играли као деца, крајем шездесетих.

Како замишљам да је то пензионисани представник неке од предратних бродарских компанија које су могле да имају представништво у Шангају пред почетак другог светског рата. 

Нешто попут Дубровачке паробродске пловидбе, чије сам име нашао на листи спонзора Јадранске страже, часописа за које је, између осталих, писао и Милош Црњански.

Рецимо, за потребе приче, да је мој комшија био представник Цавтатске паробродске пловидбе у Шангају 1937. године, када почиње моја верзија његове биографије и саге о његовом сину.

А та моја слика Шангаја, и свих тих простора кроз које су прошли Милан и Ђорђе Борић (имена која сам наденуо јунацима моје приче), грађена је на основу совјетских авантуристичких романа, италијанских фолмских журнала, слика и књига. 

У које сам се до те мере уживао, да сада сањам авантуре својих јунака као своје.

1937, Шангај је поморска лука која није на мору.

1937, Шангај се налази близу ушћа реке Јангце у море, али се његова главна променада, чувени Бунд, заправо налази на обали реке Вангпо која се улива у Јангце. А поток Сучоу се недалеко одатле улива у Вангпо.

1937, Шангај је подељен на три дела. Један део чини кинески део града, док преостала два чине Међународна и Француска концесија.

Моји јунаци живе у Међународној концесији, којом, заправо, управљају Британци. У Међународној концесији, поред Британаца, живе и Американци, и већина осталих Европљана, и пуно избеглих Руса, који чине већину војника у Заштитном корпусу. У Међународној концесији живе и Јапанци, чија војска с друге стране опне овог мехура ратује против Кине, на чијој се територији Међународна концесија налази. 

Постоји и онај други Шангај, кинески, далеко иза бљештаве обале и у њега није препоручљиво да се одлази.

За разлику од овог кинеског Шангаја, претрпаног, бучног и прљавог, у иностраним концесијама нападно влада узоран ред, идеална слика онога како би требало да изгледа, а не изгледа, бар не сасвим, и сигурно не већином, Европа.

Ту су авеније са двоструким дрворедима с обе стане, и игралишта за крикет, и голф терени, и обалска авенија Бунд са њеним облакодерима, ноћним клубовима, банкама, ресторанима и продавницама.

Ту су и коцкарнице, и опијумске јазбине, и бордели, и скупоцени аутомобили, и бунде на плећима и дијамантске огрлице на вратовима глумица и љубавница шефова гангстерских организација, од тријада до испостава чикашке мафије.

Ту су и обавештајци јапанске војне обавештајне службе,Чанкајшека, Мао Це Тунга, Трећег Рајха и Коминтерне.

Ђорђе Борић, Миланов син, иде у школу са децом власника фабрика, директора банака и осигуравајућих друштава, разних конзула и њихових помоћника, новинара светских агенција, и представника бродарских агенција, као што је његов отац.

Најбољи другови су му два брата Турчина, Исмаил и Ибрахим, синови турског конзула, и Сергеј, Бели Рус, син руског трговца који се из Харбина пребацио у Шангај почетком јапанске окупације Манџурије.

Са њима у школу иде и неколицина Италијана, са којима се Ђорђе мало дружи, па мало туче, па онда мири. 

И поред којих је научио италијански.

Довољно добро да је могао да, нешто касније у овој причи, постане Ђорђо Борети. 

Владан Матић