IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Čehov na Jalti 

U pet sati me je jaltinska kočija dovezla do letnjikovca Čehova. Pozvonio sam. Vrata su se otvorila, i isti mladić kao ja, ali sa svitkom rukopisa pod miškom, izašao je na trem, a za njim malo pogrbljena, poznata figura. Prošli smo u radnu sobu. Kroz veliki prozor vide se planine. Na zidovima fotografije i Levitanov pejzaž. U niši mekani turski divan, tu se Čehov i smestio, a meni je sve treperilo pred očima. Na pisaćem stolu ležao je moj rukopis. Čehov se zakašljao i zaćutao. – „A vi ste pisali u formi dnevnika, u koji možete umetnuti kasnije šta je potrebno. Vi u stvari pišete priču o meni“. A ja sam bio spreman da o njemu napišem i roman, stihove. On je dodao nekoliko „okrepljujućih“ reči i ja sam isplivao i počeo disati. 

Čehov je podizao svoje cvikere, nastavljajući da sedi i ćuti duboko zavaljen na divanu. Opet je nastao strašni tajac. Da bih se kako tako probio kroz neugodnu situaciju, zapitao sam ga, kako on sam piše: „naturalistički ili se rukovodi uobraziljom?“ Mora da su ga o ovakvim glupostima pitali mnogo puta. On mi je mračno odgovorio: „Ako na ruci imam pet prstiju, ne mogu reći da ih imam šest“ I ja sam sasvim zaćutao, ne znajući kako dalje da nastavim razgovor. No, ođednom je on sam progovorio – ljubaznije, blaže: počeo se raspitivati, koliko mi je godina, gde učim, hoću li i gde objaviti ovaj svoj rukopis. I odmah se pojavio prirodan ton u razgovoru. Istina, ja ga nisam dugo mučio. Kroz dvadeset minuta sam izašao kroz ista ona vrata, okrilaćen, osvetljen, zauvek konačno „osvojen“ od Čehova. 

Susretao sam ga još nekoliko puta – u gradskoj bašti, u restoranu. On je često sedeo za jednim stočićem u mantilu sa podignutim reverima (večeri su bile sveže) i pio crno vino. Jednom, vrlo kasno nabasao sam na njega u usamljenom delu obale, on je sedeo na klupi, takođe u mantilu, duboko navukavši šešir. Njemu je vrlo pristajala usamljenost, pusto more, koje šumori u stenama, noć, zvezde...Tako je i ostao u sećanju jaltinski Čehov: klonuli i kašljući, usamljen, prohladan, zamišljenog i tužnog izraza. On je već bio jako bolestan. Povremeno je iskašljavao krv. Dame, poklonici, poklonice, muzika u gradskoj bašti jedva da su ga mogli zabaviti. Omiljeni ždral, psetance u letnjikovcu, noćno more...

U to vreme je on pisao „Tri sestre“. Ostalo mu je još tri godine života, koje su bile i njegova najveća slava, projavljivanje ljubavi prema njemu, čak obožavanje. „Tri sestre“ i „Višnjik“, očaravajuća dela, kao i „Arhijerej“...- i bolest koja je brzo napredovala. Čehov je živeo u Autki, kao u sanatorijumu. Uvek ga je vuklo nešto ka Moskvi, naročito zimi, kada je pozorište, gde je glumila i O. L. Kniper, kojom se on skoro oženio. Ponekad bi „pobegao“ u Moskvu, uvek na štetu svog zdravlja. U Moskvi je voleo ono, čega sada zapravo nije bilo: mraz, restoran „Ermitaž“, crno vino. I upravo sam ga zimi 1903.  sreo na „Sredi“ (moskovski književni kružok) kod Telešova, tada je on bio neprepoznatljiv. U ogromnu trpezariju Nikolaja Dimitrijevića na Čistim Prudima uvela ga je na večeru Olga Leonardovna, posedelog, čoveka sa licem zemljaste boje. 

Čehov je već bio ikona. Oko njega se obrazovao nekakav „mrtav“ prostor. On je sedo u centru stola, i skoro da nije ni jeo ni pio. Samo je kašljucao i popravljao frizuru. U januaru 1904. g, na njegov imendan, prikazan je po prvi put „Višnjik“ uz veliki trijumf. Čehov se klanjao sa scene i usiljeno osmehivao. A kroz pola godine, u Badenvajleru je rekao: „ich sterbe“ – uzdahnuo i umro. Sahranili smo ga u Moskvi, jednog svetlog julskog dana. Na rukama su nosili kovčeg sa Nikolajevske stanice i mnogo plakali. Imalo se i za kime plakati – ne žaleći suze. Dugo je išla procesija, kroz čitavu Moskvu, koju je tako voleo pokojnik. Služena je litija – jedna kod Hudožestvenog. I njegov prah je legao u rodnu zemlju Novođevičkog manastira. Kiša je zašumorila na groblju, potom se zasvetlela kupola od sunca. A lastavice su prolepršale iznad krstova.  

B. K. Zajcev, 1901.