"Дневников" путопис: Ниш - споменик цени слободе

Историја града Ниша није само везана за античко време и цара Константина, њу и те како боје догађаји који се везују за Први српски устанак, који је и период када се Наполеон Бонапарта спремао да крене на Русију. Управо у околини Ниша се одиграо бој на Чегру. На обронке Сврљишких планина тог маја 1809. године из правца Сокобање пристиже 18.000 српских бораца. На жалост, ова сила није кренула на Нишку тврђаву у којој је тада било око 5.000 Османлија. Милије Петровић, командант српске војске, доноси одлуку да се војска улогори и сачека на обећану и уговорену помоћ Руса.

– Главни јунак ове приче, војвода Стеван Синђелић са борцима из Ресаве је изабрао брдо Чегар за своје упориште. Ту су изградили утврђење у облику потковице. Али у исто време са устаницима, у Ниш стиже и Наполеонов официр Дибаше. Срби нису знали да је то био најбољи шпијун тадашње Европе, који по задатку Наполеона, али и за велике паре, обавештава Османлије да је у том тренутку читава Србија на ногама и да ће саму себе ослободити и без подршке Русије, уколико они што хитније не доведу помоћ са читавог Балкана – наставља причу Марковић.

Порука за младе

Селомир Марковић са Чегра сву школску децу која овај споменик посећују испраћа поруком:

– Ратујте књигом, спортом, културом, науком и кад порастете борите се против два највећа српска непријатеља: српске неслоге и беле куге.

И док су српски устаници чекали на ту подршку, Турцима стиже велика помоћ из Грчке, Врања, Лесковца али и легија од 5.000 Арнаута из Албаније, чије се услуге плаћају искључиво у злату. Сада су Османлије бројније и исход Првог српског устанка се назире. Турска војска креће свим силама од Нишке Бање према Нишу 19. по старом, а 31. маја 1809. по новом календару.

– Војвода Синђелић је видео да се са свих страна роји непријатељска артиљерија, да нема никакве шансе да преживи, а не желећи да се повуче синула му је идеја шта ваља да учини. Свом коњушару, иначе кумчету, наређује да припреми барутану за експлозију и шаље га својој мајци на свом коњу и седлу окренутом наопачке што је знак да га она не чека, него да му запали свећу. Стеван Синђелић је у неколико наврата одолевао нападима, али је и губио своје борце. Када су Турци били довољно близу из кубуре пуца у подземни магацин барута и изазива велику експлозију. Исход Чегрског боја је погибија преко 10.000 Турака и 4.000 Срба – прича Селомир Марковић.

Логор у коме је рођен Желимир Жилник

Меморијални комплекс 12. фебруар, нацистички логор је место страдања нашег народа у II светском рату где све подсећа на патњу.

– У периоду од септембра 1941. до септембра 1944. године кроз овај логор је прошло око 35.000 логораша. Он је јединствен што се у ноћи 12. фебруара 1942. године у њему одиграло прво бекство заточеника у тадашњој поробљеној Европи. Од њих 147 спас је пронашло 105, док је њих четрдесет двоје остало на жици или су погођени метком. Казна за ово бекство је уследила неколико дана касније када је стрељано 850 људи, углавном Јевреја и Срба. О овом догађају је снимљен и филм „Лагер Ниш“ чији се сценарио базирао на казивању преживелих логораша. Те исте године се десило још једно бекство. Наиме, шест логораша је покушало да побегне, међутим сви су ухваћени и побијени – испирчао нам је историчар Небојша Озимић, виши кустос Народног музеја Ниша.

У овај логор нису само били смештани Јевреји, него Срби и Роми. Осим мушкараца ту су биле и жене, чак и деца. Познати новосадски редитељ Желимир Жилник рођен је у овом логору, јер је његова мајка Милица Маша Шуваковић, активисткиња комунистичке партије, била у трудна када су је ухапсили и довели у логор. На жалост само неколико месеци после његовог рођења Милица је стрељана...

После ове Пирове победе Хуршид паша наређује да се главе српских војника са Чегра одсеку и пренесу за Ниш. Од њих зида страшан споменик Ћеле кулу да свима буде јасно шта их чека када се побуне против турске силе.

– Изградили су четири зида од дрвених греда, камена и малтера у њега су узидали 952 српске главе. Кула је била висока око четири и по метра и налазила се на улазу у град са источне стране где је пролазио Цариградски друм, који је био веома прометан. Та Кула је имала дрвени кров и на његовом врху је била узидана глава за коју се верује да припада војводи Синђелићу. Сада је ова кула много мања, јер је стајала напољу без икакве заштите пуне 83 године... Оно што је остало је 57 глава на зидовима и ова једна, коју чувамо посебно, за коју се сматра да је била на врху – упутила нас је Тамара Јовановић, испред Народног музеја из Ниша.

Када су се 1878. године Срби коначно ослободили владавине Отоманског царства Кула је била заштићена надстрешницом захваљујући Милану Обреновићу који је сматрао да будуће генерације треба да виде колика је цена слободе. Тринаест година касније, за време Александра Обреновића сазидана је ова капела у којој је данасЋеле кула.

Монструозан наум турског паше нам не дозвољава да заборавимо колико је ова земља натопљена крвљу наших предака и колико је огромна цена слободе. Зато имајмо велико поштовање према свима онима који су живот дали да би ми, њихови потомци, могли да се радујемо сваком дану.

Текст и фото: Марина Јабланов Стојановић