"Dnevnikov" putopis: Niš - spomenik ceni slobode

Istorija grada Niša nije samo vezana za antičko vreme i cara Konstantina, nju i te kako boje događaji koji se vezuju za Prvi srpski ustanak, koji je i period kada se Napoleon Bonaparta spremao da krene na Rusiju. Upravo u okolini Niša se odigrao boj na Čegru. Na obronke Svrljiških planina tog maja 1809. godine iz pravca Sokobanje pristiže 18.000 srpskih boraca. Na žalost, ova sila nije krenula na Nišku tvrđavu u kojoj je tada bilo oko 5.000 Osmanlija. Milije Petrović, komandant srpske vojske, donosi odluku da se vojska ulogori i sačeka na obećanu i ugovorenu pomoć Rusa.

– Glavni junak ove priče, vojvoda Stevan Sinđelić sa borcima iz Resave je izabrao brdo Čegar za svoje uporište. Tu su izgradili utvrđenje u obliku potkovice. Ali u isto vreme sa ustanicima, u Niš stiže i Napoleonov oficir Dibaše. Srbi nisu znali da je to bio najbolji špijun tadašnje Evrope, koji po zadatku Napoleona, ali i za velike pare, obaveštava Osmanlije da je u tom trenutku čitava Srbija na nogama i da će samu sebe osloboditi i bez podrške Rusije, ukoliko oni što hitnije ne dovedu pomoć sa čitavog Balkana – nastavlja priču Marković.

Poruka za mlade

Selomir Marković sa Čegra svu školsku decu koja ovaj spomenik posećuju ispraća porukom:

– Ratujte knjigom, sportom, kulturom, naukom i kad porastete borite se protiv dva najveća srpska neprijatelja: srpske nesloge i bele kuge.

I dok su srpski ustanici čekali na tu podršku, Turcima stiže velika pomoć iz Grčke, Vranja, Leskovca ali i legija od 5.000 Arnauta iz Albanije, čije se usluge plaćaju isključivo u zlatu. Sada su Osmanlije brojnije i ishod Prvog srpskog ustanka se nazire. Turska vojska kreće svim silama od Niške Banje prema Nišu 19. po starom, a 31. maja 1809. po novom kalendaru.

– Vojvoda Sinđelić je video da se sa svih strana roji neprijateljska artiljerija, da nema nikakve šanse da preživi, a ne želeći da se povuče sinula mu je ideja šta valja da učini. Svom konjušaru, inače kumčetu, naređuje da pripremi barutanu za eksploziju i šalje ga svojoj majci na svom konju i sedlu okrenutom naopačke što je znak da ga ona ne čeka, nego da mu zapali sveću. Stevan Sinđelić je u nekoliko navrata odolevao napadima, ali je i gubio svoje borce. Kada su Turci bili dovoljno blizu iz kubure puca u podzemni magacin baruta i izaziva veliku eksploziju. Ishod Čegrskog boja je pogibija preko 10.000 Turaka i 4.000 Srba – priča Selomir Marković.

Logor u kome je rođen Želimir Žilnik

Memorijalni kompleks 12. februar, nacistički logor je mesto stradanja našeg naroda u II svetskom ratu gde sve podseća na patnju.

– U periodu od septembra 1941. do septembra 1944. godine kroz ovaj logor je prošlo oko 35.000 logoraša. On je jedinstven što se u noći 12. februara 1942. godine u njemu odigralo prvo bekstvo zatočenika u tadašnjoj porobljenoj Evropi. Od njih 147 spas je pronašlo 105, dok je njih četrdeset dvoje ostalo na žici ili su pogođeni metkom. Kazna za ovo bekstvo je usledila nekoliko dana kasnije kada je streljano 850 ljudi, uglavnom Jevreja i Srba. O ovom događaju je snimljen i film „Lager Niš“ čiji se scenario bazirao na kazivanju preživelih logoraša. Te iste godine se desilo još jedno bekstvo. Naime, šest logoraša je pokušalo da pobegne, međutim svi su uhvaćeni i pobijeni – ispirčao nam je istoričar Nebojša Ozimić, viši kustos Narodnog muzeja Niša.

U ovaj logor nisu samo bili smeštani Jevreji, nego Srbi i Romi. Osim muškaraca tu su bile i žene, čak i deca. Poznati novosadski reditelj Želimir Žilnik rođen je u ovom logoru, jer je njegova majka Milica Maša Šuvaković, aktivistkinja komunističke partije, bila u trudna kada su je uhapsili i doveli u logor. Na žalost samo nekoliko meseci posle njegovog rođenja Milica je streljana...

Posle ove Pirove pobede Huršid paša naređuje da se glave srpskih vojnika sa Čegra odseku i prenesu za Niš. Od njih zida strašan spomenik Ćele kulu da svima bude jasno šta ih čeka kada se pobune protiv turske sile.

– Izgradili su četiri zida od drvenih greda, kamena i maltera u njega su uzidali 952 srpske glave. Kula je bila visoka oko četiri i po metra i nalazila se na ulazu u grad sa istočne strane gde je prolazio Carigradski drum, koji je bio veoma prometan. Ta Kula je imala drveni krov i na njegovom vrhu je bila uzidana glava za koju se veruje da pripada vojvodi Sinđeliću. Sada je ova kula mnogo manja, jer je stajala napolju bez ikakve zaštite pune 83 godine... Ono što je ostalo je 57 glava na zidovima i ova jedna, koju čuvamo posebno, za koju se smatra da je bila na vrhu – uputila nas je Tamara Jovanović, ispred Narodnog muzeja iz Niša.

Kada su se 1878. godine Srbi konačno oslobodili vladavine Otomanskog carstva Kula je bila zaštićena nadstrešnicom zahvaljujući Milanu Obrenoviću koji je smatrao da buduće generacije treba da vide kolika je cena slobode. Trinaest godina kasnije, za vreme Aleksandra Obrenovića sazidana je ova kapela u kojoj je danasĆele kula.

Monstruozan naum turskog paše nam ne dozvoljava da zaboravimo koliko je ova zemlja natopljena krvlju naših predaka i koliko je ogromna cena slobode. Zato imajmo veliko poštovanje prema svima onima koji su život dali da bi mi, njihovi potomci, mogli da se radujemo svakom danu.

Tekst i foto: Marina Jablanov Stojanović