ЈЕЗИКОМАНИЈА: И деч­ко и де­чак

Они ко­ји су ишли у шко­лу на­у­чи­ли су пра­вил­но да при­ча­ју и пи­шу, и та­кви су и ра­ди­ли у ме­ди­ји­ма. Ако не­ко ни­је био до­вољ­но „пот­ко­ван” ни­је ни мо­гао да ра­ди на те­ле­ви­зи­ји или да пи­ше у не­ким но­ви­на­ма…

Чу­ла сам јед­ну ре­че­ни­цу у јед­ном ри­ја­ли­ти­ју ко­ја је гла­си­ла ова­ко: „А ШТО СЕ ТИ­ЧЕ ДЕЧ­КИ­ЈУ”. Баш зву­чи…

И ка­ко уоп­ште гла­си ге­ни­тив мно­жи­не од ДЕЧ­КО?

Име­ни­це му­шког ро­да у срп­ском је­зи­ку ко­је се за­вр­ша­ва­ју на -о, НЕ­МА­ЈУ МНО­ЖИ­НУ. Пре­ма то­ме, не­ма­ју ни ге­ни­тив мно­жи­не.

Мо­жда је осо­ба ко­ја је из­го­во­ри­ла го­ре­на­ве­де­ну ре­че­ни­цу, има­ла ско­ри кон­та­такт са хр­ват­ским је­зи­ком, јер у хр­ват­ском, ко­ло­кви­јал­но, по­сто­ји об­лик мно­жи­не ДЕЧ­КИ.

Крат­ко и ја­сно: у срп­ском је­зи­ку као и у мно­го­број­ним дру­гим је­зи­ци­ма по­сто­је ре­чи ко­је се упо­тре­бља­ва­ју са­мо у јед­ни­ни (син­гу­ла­риа тан­тум) и са­мо у мно­жи­ни (плу­ра­лиа тан­тум). Име­ни­ца ДЕЧ­КО не­ма мно­жи­ну.

По­сто­ји име­ни­ца ДЕ­ЧАК, ко­ја не­ве­ро­ват­но ли­чи на ДЕЧ­КО. Ту је гра­ма­ти­ка ја­сна, ра­ди се о две раз­ли­чи­те име­ни­це.

Име­ни­ца, ДЕ­ЧАК има ре­гу­лар­ну про­ме­ну по па­де­жи­ма као име­ни­ца му­шког ро­да ко­ја се за­вр­ша­ва на су­гла­сник.

У овом слу­ча­ју но­ми­на­тив мно­жи­не би гла­сио ДЕ­ЧА­ЦИ, а  ге­ни­тив мно­жи­не ДЕ­ЧА­КА, да­тив ДЕ­ЧА­ЦИ­МА…

На­та­ша Мир­ко­вић