НИНИНЕ МУСТРЕ Шта­пи­ћи

Од­мах на по­чет­ку при­зна­јем: нај­ви­ше во­лим да је­дем пр­сти­ма. При­ја ми да на­кон што за­ло­гај осмо­трим, оми­ри­шем, да га и до­так­нем пре не­го што га мак­нем. У де­тињ­ству сам ви­ше пу­та за не­ко­га ко до­бро је­де за раз­ли­ку од бра­та и ме­не ко­ји смо по том пи­та­њу ки­ла­ви­ли, чу­ла да се ка­же да „ма­кља“ хра­ну, те отуд ри­ма у прет­ход­ној ре­че­ни­ци. Ја­сно је да не мо­гу у сва­кој при­ли­ци да ужи­вам у је­лу пр­сти­ма, али ако мо­гу да би­рам из­ме­ђу др­ве­не и ме­тал­не, ода­бра­ћу др­ве­ну ка­ши­ку. А ако ствар­но же­лим да уве­дем до­дат­но ужи­ва­ње у не­ком обро­ку, он­да су ту шта­пи­ћи!