NININE MUSTRE Šta­pi­ći

Od­mah na po­čet­ku pri­zna­jem: naj­vi­še vo­lim da je­dem pr­sti­ma. Pri­ja mi da na­kon što za­lo­gaj osmo­trim, omi­ri­šem, da ga i do­tak­nem pre ne­go što ga mak­nem. U de­tinj­stvu sam vi­še pu­ta za ne­ko­ga ko do­bro je­de za raz­li­ku od bra­ta i me­ne ko­ji smo po tom pi­ta­nju ki­la­vi­li, ču­la da se ka­že da „ma­klja“ hra­nu, te otud ri­ma u pret­hod­noj re­če­ni­ci. Ja­sno je da ne mo­gu u sva­koj pri­li­ci da uži­vam u je­lu pr­sti­ma, ali ako mo­gu da bi­ram iz­me­đu dr­ve­ne i me­tal­ne, oda­bra­ću dr­ve­nu ka­ši­ku. A ako stvar­no že­lim da uve­dem do­dat­no uži­va­nje u ne­kom obro­ku, on­da su tu šta­pi­ći!