Иза излога: Једном, кад се даса опусти

Онда ће већ све некако бити лакше. Ако ништа друго, бар ће бити више сунца и ваздуха, што звучи више него феноменално. Лековито за душу, „сиве ћелије“ и тело; нешто као природни, па још гратис welness & detox пакет. Што би се рекло, све је лако кад си млад...

Али, ајд сад ти буди мангуп па пронађи радост и дугине боје у овом сивилу: паре потрошене, претпразнични ентузијазам и еуфорија спласнули, а уместо њих – нов пакет рачуна, нове (наравно, више) цене у продавницама, плата далеко, а вишак килограма које смо набацили за само неколико „опуштених“ дана просто непријатан. О скупљој кафи, те самим тим и сниженом уносу кофеина у организам да и не говорим...

Срећом, није све тако црно. Бар док је нама увек актуелне љубави. Сви, је ли, о њој – великој, правој и неповљивој, оној од које се губи дах, а срце „прескочи“ - маштамо и прижељкујемо је. У овом тренутку бих без већег напора могла да набројим десетак лепих, паметних и баш онако „на месту“ пријатељица којима је управо сродна душа нешто као „мисија немогућа“. И није да не траже, није да се не труде, није да нису пробале разне „технике“ и у пракси пробале разноразне савете. Али, тамо-вамо/овако-онако: џабе - не иде.

Обрни, окрени – оне саме. И тако годинама.

Да се разумемо, има ту као неких dеšavanja&muvanja; нешто се ту као стално дешава и комеша; падају и понуде, није да није, али – скоро па искључиво у „кобајаги“ свету друштвених мрежа.

Ево, чујем пре неки дан од пријатељице како по Фејсбуку у инбокс дамама - и то не само припадницама „ај-џин (иГен) генерације - стижу фото „понуде“ с тржишта, у преводу: безобразне (да не кажем непристојне) слике „кандидата“ као од мајке рођених. Ја (онако предратно згрожена) на то могу само да питам своју пријатељицу „а шта онда ураде те сиротице, како се носе с оваквим улетом?“, на шта ми она (давно згрожена, а сад већ онако припремљена/утренирана за сва чуда овог света, када је о мувању реч) одговара: „па, неке се потруде да све потребне информације покупе с те фотке, а друге (ваљда оне искусније што и у јогурт дувају, прим. аут.) затраже и „зум“, како би биле сигурне у квалитет и веродостојност понуђеног; вреди ли труда или не“. У игри је, чујем даље, и лајв видео и свашта нешто, бог да нам поживи науку и техничко-технолошки развој. 

Шта да кажем, тек сам након овога схватила да под а) не „расте“ величина дисплеја на мобилним апаратима само због емотикона и симпатичних апликација, под б) зашто се за добру камеру на телефону не пита шта кошта и под ц) да Амери сасвим сигурно нису случајно „навучени“ на снепчет, на којем не остаје трајни запис „улета“ (осим у случају када кандидаткиња брзином муње не направи скриншот и тако „архивира“ понуђено).

У међувремену, ни овде „на Земљи“ ситуација није баш сјајна. Ево, на пример, слушам пре неки дан (ненамерно, наравно) разговор две девојке у онако помало „осетљивим“ 30+ годинама и не верујем шта чујем. На констатацију једне од њих како фрајери буквално беже од ње након размењене отприлике две реченице о времену, ова друга искусно одговара: „па то је зато што им је фрка да хоћеш да се удајеш“. Просто, наставља она, „емитујеш“ ту неку енергију „очајнице“, која би све дала само да и она већ једном стане на тај луди камен.

И шта јој је чинити? Ако је веровати пријатељици, једино што може да уради (не би ли посао некако успешно привела крају и окончала своју мукицу) јесте да мало, хм, лаги... Односно, да се представља као разведена млада дама. И, поентира пријатељица, понуде ће кренути да пљуште.

А онда је већ пуно лакше. Јер, једном кад се даса опусти (а с разведеном је то њима изгледа пуно лакше), можда и нека љубав „падне“. У сваком случају, најтежи део посла око проналажења партнера је обављен; нађен је и „начет“, остало је ствар вештине и добре тактике.  

Јасна Будимировић