ДНЕВНИК У СЕЛУ ДО ХИЉАДУ СТАНОВНИКА – ПОТПОРАЊ Господски живот уз воду и мир

Скрајнут од главног пута који води до Страже, а завучен између Избишта и канала ДТД, Потпорањ све тише ишчекује нове дане, али кад мештанима дате повод да се окупе, боме, уопште нису тихи!

– Мир који овде имамо издваја наша села у односу на друга – тврди председник Савета МЗ Потпорањ Душан Станисављев. – И баш зато што смо на десетак минута до града, где имамо све што нам је потребно, у месту је социјални живот мање омогућен. Младо становништво нам је оријентисано према граду, јер начин живота и послови то условљавају.

Ипак, нико од њих не продаје своју дедовину, што улива наду да ће се једног дана вратити у своје родно место. А о томе колико родни крај не мора увек да буде најлпеши, потврђује и животна прича брачног пара Громовић, нарочито газда Радише ком је, упркос свим лепотама његове Ивањице, Потпорањ успео да украде и задржи његово срце, а он срце своје жене Јелене.

– Сестра ми се удала овде, она ме је и довела. И да вам кажем, нисам погрешио што сам дошао! Равније је и лакше се овде живи него у Ивањици. Овде су ми и деца ишла у основну школу, па отишла за Београд. И ми смо се вратили тамо, али кад сам добио пензију, опет сам дошао у Потпорањ – прича Радиша Громовић, присећајући се да је, кад је 1968. године дошао на југ Баната, било много народа и дешавања, мада је сада, овако празњикаво село ипак идеално за живот. – Сећам се, кад сам дошао, није било асфалта, а по улицама све трагови од трактора које на пролеће поравнају, а онда кад дуне ветар, не види се село од прашине. Сад се живи господски!

И мада за пензионере (али и младе) нема лепшег места од Потпорања, како нема аутобских линија, нити свако има кола и може да вози, такси који ће вас превести ни 12 километара до Вршца, наплатиће вам вожњу у једном смеру, понављамо – једном смеру – чак 1.300 динара. Да ли и цифру да вам поново напишемо? Можда словима – хиљадутриста динара!

Моје виђење је да ће људи почети да се враћају на село, јер ће нас убрзан и стресан живот натерати да тражимо мир. Неки моји познаници већ сад планирају да купе кућу на селу како би им деца одрастала у здравијој средини (Душан Станисављев)

– Кажем, највећа неправда за нас старце је што немамо где да купимо хлеб у селу, па га доносимо из Вршца, узмем пет векни, па у зависности од апетита, потраје нам до месец дана – каже лепша Громовићева половина Јелена, иначе рођена Новосађанка коју су љубави увек вукле у Банат. – Знате како, нас двоје заједно имамо 80.000 пензије, скромно живимо, наједемо се лекова, па нам је довољно.

Када би лепа Јелена била у прилици да у селу нешто преуреди, наравно када би је неко питао и уважио њено мишљење, она би један ћошак продавнице (која тренутно не ради, али ће прорадити опет) оспособила за уплату рачуна, кад већ немају Пошту.

– Од већих инвестиција које смо прижељкивали, већи део смо и остварили. Рецимо, направили смо терен за мали фудбал, што је нешто што смо желели још из периода кад сам и ја био дечак, али ето, скоро смо то успели да реализујемо. Прошле године смо добили и капелу. Кад је реч о будућим плановима, још нисмо ништа прецизно одредили, али мислим да смо за сад добили довољно – вели Станисављев, који се пре десетак година с друштвом из села организовао и офарбао мост преко канала, што је вест којом су сви били одушевљени, па се и ширила надалеко.

Искрено да вам кажем, могао сам да замислим да ће ово наше село једног дана овако изгледати. Чим нам нису отворили никакав погон, све ми је било јасно (Радомир Лазин)

Потпорањ је стигао на ред за комасацију земљишта, а још увек стоји у реду за канализацију и гасификацију. Можда и за још покоје парче асфалта...

– Ми смо сами, нашим средствима, асфалтирали цео село још 1987. године, а три године пре тога смо изградили водовод – прича мештанин Радомир Лазин који је рођен у Потпорању и у њему ће и да ‘мре. – Када сам био одборник у Скупштини града, потегао сам питање пута ка Избишту, а како је и њихова Месна заједница имала разумевања, преузели су део колача и 2011. године смо се повезали. Искрено да вам кажем, могао сам да замислим да ће ово наше село једног дана овако изгледати. Чим нам нису отворили никакав погон, све ми је било јасно... Рецимо, у Словенији, чим неко село крене да јењава, они отворе фабрику!

Како Лазин тврди, запошљавање у овом делу Баната питање је живота и смрти, па чак и бракова и развода. Жене све више вуку ка Вршцу, а кад тамо добију посао, желе и да се селе...

– Девојке би да се удају за наше момке, али да живе у граду. А и сад је модерно да се дижу кредити за станове... Овде у Потпорању живот ништа не кошта. Имамо своју земљу, своју храну – каже наш саговорник, који прву јутарњу кафу мора да попије са женом, да би им се касније придружила и комшинка с којом препричавају све што се у међувремену, велико ил’ мало, збило. – Кад нам дође неко са стране тешко прихвати то што се ми овде оговарамо. Нормално је да и њих спомињемо у причи, јер нам се ништа други овде и не дешава.

Сећам се, кад сам дошао, није било асфалта, а по улицама све трагови од трактора које на пролеће поравнају, а онда кад дуне ветар, не види се село од прашине. Сад се живи господски! (Радиша Громовић)

Можемо само да замислимо шта ли су тек о нама причали кад су нам видели леђа...

Елем... Не треба изоставити ни податак да у њиховој школи, која је добила нову столарију, од првог до четвртог разреда има свега три ђака; да им лекар долази сваког петка, а како даје терапије за неколико месеци унапред, гужве се у чекаоници више не стварају; Фудбалски клуб „Потпорањ” им је симбол села, а утакмице играју у јужнобанатској лиги, чиме се поносно диче...

– Моје виђење је да ће људи почети да се враћају на село, јер ће нас убрзан и стресан живот натерати да тражимо мир. Неки моји познаници већ сад планирају да купе кућу на селу како би им деца одрастала у здравијој средини – наводи Станисављев. 

Али за закључак целе приче пренећемо вам мудрост Радише Громовића: „Децо, да вам кажем искрено, ко је задовољан, задовољан је оним што има, а ко није, њему ни куле ни градови нису довољни!” Амин.

Текст и фото: Леа Радловачки