Мереник: Модерни сликарски правци у новој поставци ГМС

Ауторка поставке др Лидија Мереник, професорка модерне уметности на Одељењу за историју уметности Филозофског факулета у Београду, приредила је је својеврсно уметичко путоваље које сажима 70 година (1907-1977) различитих модерних сликарских праваца.

У богатој колекцији од око 4.000 дела националне уметности XX века, која су део збирки Галерије Матице српске, није било лако сачинити избор од педесетак слика у конципирању ове стилски и тематски разнородне поставке модерне уметности?

„Избору је prеthodilo исцрпно изучавање каталога збирки Галерије Матице српске, па затим и разматрање конкретног уметничког материјала у фундусу Галерије. Морала сам да имам у виду и захтевни изложбени простор, који има конфигурацију и идентитет „беле коцке” без преградних зидова и који знатно детерминише поставку и број дела. Урађен је најпре шири избор - како водећих протагониста уметности после 1900, тако и посебних дела које сам сматрала значајним и за изложбу и за збирке XX века. Све се ово одигравало у заиста сјајном тимском раду и сарадњи са Галеријом Матице српске. Руководила сам се богатством сликарских дела у фундусу Галерије, као и жељом да се покаже што више изврсних, а опет ређе или никада излаганих дела. На изложби имамо десетак слика које никада нису излагане. Најважнији критеријум је, ипак, била иновативност, особеност, модерност уметничког говора и дела, разноврсност идејних, естетских, стилских приступа модерном изразу и модернизму. Структура „Модернизама„ обједињује три концепцијске подцелине, као три кратке приче о настанку и развоју модерне слике и модернизама у XX веку. То је разуђена и слојевита прича о континуитету, сучељавањима, дисконтинуитету и конфликтима унутар модернистичких исказа, покушаја и експеримената у уметности XX века. У методолошком погледу, следила се историја идеја и језичких, стилских исказа модернистичких подухвата у циљу показивања њихове бројности, сложености, вишезначности и са намером да се, кроз одабране акценте и пунктуме, укаже на идентитет модернистичког приступа уметности сваког појединачног аутора/ауторке представљеног на изложби.“

Нова стална поставка у односу на prеthodnе две, од како је ГМС готово 60 година у овој згради, донела је и избор дела насталих у другој половини XX века. Какви су били у том периоду ти различити „типови размишљања о модерној слици“?

„Појављивање групе дела уметности после 1950. године можда је најважнији иновативни печат ове поставке, то је трећа велика целина поставке „Уметност после 1950. Од идеала доброг света до дистопије”. То су све изузетна дела, откупљивана углавном са текућих изложби у Новом Саду и Београду, која сведоче и о визији коју су стручњаци ГМС током педесетих и шездесетих година имали о потреби сакупљања дела савремене уметности. С друге стране, збирка дела после 1950. указује на амбиције Галерије ка заокруживању колекције XX века, довољно да се у поставци могла направити не само сувисла, већ и одлична целина јаких ауторских личности, од Лубарде и Милосављевића, преко М.Б. Протића, Ћелића, Бошана до Ача и Миће Поповића. Овај сегмент има три нивоа, три мање целине: 1. начин на који модерна разуме могућност континуитета (пр. Милосављевић) или дисконтинуитета (пр. Табаковић) са међуратном уметношћу; 2. конституисање поратне модернистичке слике и њених саставних елемената - простора, равнине, боје, форме кроз радикализацију уметничког говора ка недескриптивном, беспредметном и апстракцији; 3. идеологију анти-слике (Поповић) или сликарства материје (Б. Протић, Ач) коју у овом случају заступа енформел.“

Какво је место војвођанских стваралаца у вашем избору модерне уметности 20. века?

„У поставци је заступљен велики број уметника који су било пореклом из Војводине, а стварали су и живели неретко у Београду, неки краће време у Загребу, Паризу итд, било уметника чији је радни и животни век био углавном везан за Војводину. То и јесте била једна од идеја водиља челника Галерије Матице српске од педесетих година XX века - да се колекционирају и у Галерији представљају изложбама, уметници са тла Војводине. Све су то уметници компликованих, некада трагичних биографија, судбина, путешествија и ако хоћемо, модерног номадизма у неких - од Добровића, Коњовића, Шумановића, Радовића, Шупута до Бошка Петровића, Бошана, Анкице Опрешник, Јожефа Ача... Уједно, те сложене биографије уметника су и окосница друге велике целине поставке под називом „Путовања, стилови, судбине. Апропријације модернизама”. Утолико је поента поставке „Модернизми, континуитети и сучељавања” обједињење изврсности, покретљивости, идејног и стилског номадизма модерне уметности, одакле год она долазила. Примера ради, Иван Табаковић, одличан пример покретљивости модерног уметника, рођен је у Араду (тада Аустроугарској царевини), школовао се и до 1930. живео у Загребу, потом у Новом Саду до 1938, где му се и породица преселила и настанила после 1918. да би у Београду живео и радио од 1938. до 1977, године своје смрти.“ 

Нина Попов

Погледајте ово још једном, пажљиво!

Каква је по вама улога сталних поставки националних музеја,  да ли би их чешће требало иновирати и колико оне могу да доведу и до новог вредновања?

„Поставке треба да буду, колико је то могуће, живе, покретне, динамичне, интересантне за стручњаке и публику, интерактивне и да се смењују у неким разумним временским интервалима. Никако не би требало да буду статичне, некомуникативне, да буду „маузолеји” уметности нити елитна, затворена места. Пожељно је да покушају да представе нови или другачији приступ, да се не раде по инерцији, да не имитирају prеthodnе... Врло је важно да имају слуха за визуелну едукацију публике и визуелно описмењавање младих људи. Поставке националних институција могу сасвим сигурно да помере границе валоризација уметности и уметника, поготово оних скрајнутих, како кажете „заробљених” у депоима, јер на музејску позорницу и под рефлекторе износе уметност и траже да она буде поново вреднована, поново тумачена, још једном преиспитана. Оне увек треба да поруче: „погледајте ово још једном, пажљиво! Можда ћете ту угледати, закључити нешто што ваши prеthodnici нису”. То се покушало и овде, надам се да ће стручна и шира публика то препознати.“