Merenik: Moderni slikarski pravci u novoj postavci GMS

Autorka postavke dr Lidija Merenik, profesorka moderne umetnosti na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakuleta u Beogradu, priredila je je svojevrsno umetičko putovalje koje sažima 70 godina (1907-1977) različitih modernih slikarskih pravaca.

U bogatoj kolekciji od oko 4.000 dela nacionalne umetnosti XX veka, koja su deo zbirki Galerije Matice srpske, nije bilo lako sačiniti izbor od pedesetak slika u koncipiranju ove stilski i tematski raznorodne postavke moderne umetnosti?

„Izboru je prethodilo iscrpno izučavanje kataloga zbirki Galerije Matice srpske, pa zatim i razmatranje konkretnog umetničkog materijala u fundusu Galerije. Morala sam da imam u vidu i zahtevni izložbeni prostor, koji ima konfiguraciju i identitet „bele kocke” bez pregradnih zidova i koji znatno determiniše postavku i broj dela. Urađen je najpre širi izbor - kako vodećih protagonista umetnosti posle 1900, tako i posebnih dela koje sam smatrala značajnim i za izložbu i za zbirke XX veka. Sve se ovo odigravalo u zaista sjajnom timskom radu i saradnji sa Galerijom Matice srpske. Rukovodila sam se bogatstvom slikarskih dela u fundusu Galerije, kao i željom da se pokaže što više izvrsnih, a opet ređe ili nikada izlaganih dela. Na izložbi imamo desetak slika koje nikada nisu izlagane. Najvažniji kriterijum je, ipak, bila inovativnost, osobenost, modernost umetničkog govora i dela, raznovrsnost idejnih, estetskih, stilskih pristupa modernom izrazu i modernizmu. Struktura „Modernizama„ objedinjuje tri koncepcijske podceline, kao tri kratke priče o nastanku i razvoju moderne slike i modernizama u XX veku. To je razuđena i slojevita priča o kontinuitetu, sučeljavanjima, diskontinuitetu i konfliktima unutar modernističkih iskaza, pokušaja i eksperimenata u umetnosti XX veka. U metodološkom pogledu, sledila se istorija ideja i jezičkih, stilskih iskaza modernističkih poduhvata u cilju pokazivanja njihove brojnosti, složenosti, višeznačnosti i sa namerom da se, kroz odabrane akcente i punktume, ukaže na identitet modernističkog pristupa umetnosti svakog pojedinačnog autora/autorke predstavljenog na izložbi.“

Nova stalna postavka u odnosu na prethodne dve, od kako je GMS gotovo 60 godina u ovoj zgradi, donela je i izbor dela nastalih u drugoj polovini XX veka. Kakvi su bili u tom periodu ti različiti „tipovi razmišljanja o modernoj slici“?

„Pojavljivanje grupe dela umetnosti posle 1950. godine možda je najvažniji inovativni pečat ove postavke, to je treća velika celina postavke „Umetnost posle 1950. Od ideala dobrog sveta do distopije”. To su sve izuzetna dela, otkupljivana uglavnom sa tekućih izložbi u Novom Sadu i Beogradu, koja svedoče i o viziji koju su stručnjaci GMS tokom pedesetih i šezdesetih godina imali o potrebi sakupljanja dela savremene umetnosti. S druge strane, zbirka dela posle 1950. ukazuje na ambicije Galerije ka zaokruživanju kolekcije XX veka, dovoljno da se u postavci mogla napraviti ne samo suvisla, već i odlična celina jakih autorskih ličnosti, od Lubarde i Milosavljevića, preko M.B. Protića, Ćelića, Bošana do Ača i Miće Popovića. Ovaj segment ima tri nivoa, tri manje celine: 1. način na koji moderna razume mogućnost kontinuiteta (pr. Milosavljević) ili diskontinuiteta (pr. Tabaković) sa međuratnom umetnošću; 2. konstituisanje poratne modernističke slike i njenih sastavnih elemenata - prostora, ravnine, boje, forme kroz radikalizaciju umetničkog govora ka nedeskriptivnom, bespredmetnom i apstrakciji; 3. ideologiju anti-slike (Popović) ili slikarstva materije (B. Protić, Ač) koju u ovom slučaju zastupa enformel.“

Kakvo je mesto vojvođanskih stvaralaca u vašem izboru moderne umetnosti 20. veka?

„U postavci je zastupljen veliki broj umetnika koji su bilo poreklom iz Vojvodine, a stvarali su i živeli neretko u Beogradu, neki kraće vreme u Zagrebu, Parizu itd, bilo umetnika čiji je radni i životni vek bio uglavnom vezan za Vojvodinu. To i jeste bila jedna od ideja vodilja čelnika Galerije Matice srpske od pedesetih godina XX veka - da se kolekcioniraju i u Galeriji predstavljaju izložbama, umetnici sa tla Vojvodine. Sve su to umetnici komplikovanih, nekada tragičnih biografija, sudbina, putešestvija i ako hoćemo, modernog nomadizma u nekih - od Dobrovića, Konjovića, Šumanovića, Radovića, Šuputa do Boška Petrovića, Bošana, Ankice Oprešnik, Jožefa Ača... Ujedno, te složene biografije umetnika su i okosnica druge velike celine postavke pod nazivom „Putovanja, stilovi, sudbine. Aproprijacije modernizama”. Utoliko je poenta postavke „Modernizmi, kontinuiteti i sučeljavanja” objedinjenje izvrsnosti, pokretljivosti, idejnog i stilskog nomadizma moderne umetnosti, odakle god ona dolazila. Primera radi, Ivan Tabaković, odličan primer pokretljivosti modernog umetnika, rođen je u Aradu (tada Austrougarskoj carevini), školovao se i do 1930. živeo u Zagrebu, potom u Novom Sadu do 1938, gde mu se i porodica preselila i nastanila posle 1918. da bi u Beogradu živeo i radio od 1938. do 1977, godine svoje smrti.“ 

Nina Popov

Pogledajte ovo još jednom, pažljivo!

Kakva je po vama uloga stalnih postavki nacionalnih muzeja,  da li bi ih češće trebalo inovirati i koliko one mogu da dovedu i do novog vrednovanja?

„Postavke treba da budu, koliko je to moguće, žive, pokretne, dinamične, interesantne za stručnjake i publiku, interaktivne i da se smenjuju u nekim razumnim vremenskim intervalima. Nikako ne bi trebalo da budu statične, nekomunikativne, da budu „mauzoleji” umetnosti niti elitna, zatvorena mesta. Poželjno je da pokušaju da predstave novi ili drugačiji pristup, da se ne rade po inerciji, da ne imitiraju prethodne... Vrlo je važno da imaju sluha za vizuelnu edukaciju publike i vizuelno opismenjavanje mladih ljudi. Postavke nacionalnih institucija mogu sasvim sigurno da pomere granice valorizacija umetnosti i umetnika, pogotovo onih skrajnutih, kako kažete „zarobljenih” u depoima, jer na muzejsku pozornicu i pod reflektore iznose umetnost i traže da ona bude ponovo vrednovana, ponovo tumačena, još jednom preispitana. One uvek treba da poruče: „pogledajte ovo još jednom, pažljivo! Možda ćete tu ugledati, zaključiti nešto što vaši prethodnici nisu”. To se pokušalo i ovde, nadam se da će stručna i šira publika to prepoznati.“