НИНИНЕ МУСТРЕ: Ветровима живота
Мали простор у којем се налазиш са још неколико непознатих људи током недељу дана на мору са тек повременим изласцима на копно, може да звучи прилично застрашујуће. Прође по неколико дана док се сви не упознамо, док се не уклопимо сви са различитим навикама, уверењима, животним стиловима и осећајима за хумор, а када се то догоди, остаје тек неколико дана да се у даљем дружењу ужива. Али када се тај боравак са људима на малом простору зове једрење, онда све то добија нови смисао.
Не знам за бољу морску авантуру од једрења, мада прихватам могућност да само још увек нисам испробала све опције, али једрење ме одушевљава. Није баш популрно признајем, није баш онај најјефтинији туризам, али није ни сасвим елитан, рецимо да је у питању нека средња вредност аранжмана који људи који иначе иду на летовања могу себи да приуште. Али вредност искуства које се понесе даље у живот је непроцењива. Најважнији од свих утисака са једрења је осећај блиског додира са природом. Вода је свуда око мене све време, као да се љуљушкам у материци мајке природе. Ветар који нам је савезник у пловидби да не морамо да загађујемо околину издувним гасовима, него када год смо у могућности једримо, тај ветар ме подсећа колико је вредан поштовања и захвалности. Јесте да уме да подигне и велике таласе који нас љуљају горе, доле, лево, десно, али је и то важан доживљај који ме учи равнотежи у сваком тренутку. На броду постоје посебна правила понашања која су у складу са законима природе који неприкосновено владају свугде на планети, али су на једрењу они врло упадљиви и инстант ефикасни.
Тачно ме цела ситуација натера да будем потпуно присутна, да обраћам пажњу не само на околности, на то како се ја крећем, него и на то како се брод креће, што не може баш увек да се предвиди, а када се на све то обраћа пажња, онда се нема ни простора ни времена да се размишља о оним свакодневним, непрекидним темама којима се оптерећујем.
Осећам да се из дана у дан све више опуштам и на свакодневне бриге заборављам, а то је тако ослобађајући осећај. Враћа ми се нека снага за коју се ни не сећам да постоји, враћа ми се дух који сам временом у увек ограничавајућим околностима потиснула и постајем она која сам одувек и била, иако сам такву себе одавно напустила. Потпуно спојена са природом и свим њеним лепотама, љуљам се у ритму таласа, пијем ваздух удишући га пуним плућима, упијам прве зраке сунца након изласка и последње пре заласка. Суштина лепоте живота.
А однос са људима и њиховим ћудима, прихватање да смо толико различити и условљени својим навикама и уверењима, а опет на другом нивоу сви исти и нераскидиво повезани, у том балансирању, прилагођавању и прихватању је вредност која ће ми обогатити живот за сва времена.
Нина Мартиновић Армбрустер
