НИНИНЕ МУСТРЕ: Магија ширења веша
Кућни послови нису нешто у чему сам уживала већи део живота. Признајем да ме је мама прилично размазила и дуго јој нисам помагала у кући.
Тиме је себи, а и мени, учинила медвеђу услугу, јер сам слободно време траћила често на бесмислице и нисам научила да ценим чисту и затегнуту постељину, опране судове и спремљен оброк. Не могу да кажем ни да сада баш једва чекам да се бавим кућним пословима, али пронашла сам начин да их претворим у неку врсту игре, јер допуштам оном детету у себи да се заигра када год има прилике.
Када сам се због студирања одвојила од куће, била је права збрка у просторима у којима сам живела, гомиле ствари биле су на све стране и расле су као из воде, а спремање је било кампањски: једном спремим да све буде у савршеном реду и онда правим неред све док могу да се крећем, а када гомиле толико порасту да се једва крећем и тешко проналазим ствари, онда поново направим велико спремање. Једно време сам мало боље зарађивала па сам чак и жену за помоћ унајмила. Али приметила бих да колико год та жена била дивна, а многе јесу биле, то ипак није моја енергија у простору који буде спремљен.
Нешто ми је увек помало сметало и фалило, а највише ме је „жуљало“ то што је нека непозната особа имала приступ мојој интими – мојим ормарима, мојим фиокама, мојим полицама и мојим ситницама. Када сам мало више почела да обраћам пажњу на сопствени осећај и да слушам интуицију, схватила сам да је свака моја активност прилика да у њу уткам енергију какву ја желим и која је за мене и моје најближе добра. Тако сам поред свесног туширања којим чистим и енергетско, а не само физичко тело, увела и свесно спремање дома.
Када ширим веш, сваки предмет који протресем и окачим добија од мене захвалност и благослов за оног ко ће да га носи. У сваку мајицу, чарапе и посебно доњи веш уткам лепе жеље здравља и доброг рада свих повезаних органа. Чак сам за неке послове смислила и пригодне стихове које са великим задовољством певушим. Тако је и прање судова постао мали, али драгоцени ритуал захвалности и присутности.
Дубоко верујем у тврдњу да мушкарац штити породицу у физичком свету, а жена у духовном и рекла бих да је крајње време да се тога сви присетимо, па да ми жене, када нам је већ дата повезаност са мајком природом и њеним циклусима и законитостима, то поново почнемо да користимо за највише добро своје и свих око себе. Свима би нам током кућних послова уместо бригања или кукања, добро дошло мало мађијања (да не причамо о осцилацијама и законима резонанције, дражи су ми старински изрази) за здравље и благостање себе и своје заједнице.
Нина Мартиновић Армбрустер
