НИНИНЕ МУСТРЕ: Нараштај
Чудимо се новим генерацијама колико су другачије од нас, као да бисмо више волели да су исти као ми. Желимо да буду бољи и да им буде боље, али желимо да им се то дешава баш онако како ми мислимо да би требало да им се дешава, по некој нашој мустри.
А то би значило да се понашају баш онако како бисмо се ми понашали, што никако не би могло да донесе другачије резултате од оних које смо ми остварили. Како онда да буду бољи од нас и како да им буде боље него нама? Како да нас надрасту ти нови нараштаји?
Сећам се прича оних који су били много старији од мене. Исте су они муке мучили. Њихови их родитељи нису разумели, а после их њихова деца нису разумела. Стално се сличне ситуације понављају. Једни уче децу да буду слободна и независна, а онда се љуте када деца доносе сопствене одлуке без консултација. Други превише штите своју децу, све раде уместо њих и за њих, а после се љуте што су деца неамбициозна, ништа их не покреће и ништа им се не ради. Трећи су превише строги и стално децу критикују, а после се љуте што су им деца немају своје „ја“, несигурна су, и нигде се не уклапају.
На пример, постоји нешто што се у породичним констелацијама зове лојалност коју по природи ствари осећа свако ко припада некој заједници. Дете које припада породици у којој су родитељи током свог одрастања научени да нису довољно добри, не може себи да дозволи да уради нешто због чега ће се родитељи осећати као довољно добри родитељи. Дете подсвесно осећа да тако не би било лојално породичном систему у којем су родитељи „недовољно добри“ јер су им то уверење дубоко уткали (родитељи, школа, пријатељи) док су одрастали. Због тога чак и када жели, дете не налази снагу и вољу да се покрене и уради нешто добро за себе.
Чудне су те нити којима смо сви повезани. Гледајући споља, понекад изгледа као да су се уротиле протива некога и против његовог напретка, јер све те повезаности више личе на замршености. А, у ствари, сваки проблем само указује на то да је потребно нешто предузети, можда само мало више веровати да је живот игра кроз коју се најлакше учи, а не нешто што треба да нас мучи.
Свако ко мисли да није довољно добар, требало би да се врати на оно игралиште где је одрастао и да поразговара са собом кад је био мали, да се потруди да увери малог себе да јесте довољно добар и да ће свашта преживети и много тога успети... Требало би то сви да урадимо због нових нараштаја, да их ослободимо стега сопствених уверења да нисмо довољно добри, па да они буду још бољи.
Нина Мартиновић Армбрустер
