NININE MUSTRE: Vetrovima života
Mali prostor u kojem se nalaziš sa još nekoliko nepoznatih ljudi tokom nedelju dana na moru sa tek povremenim izlascima na kopno, može da zvuči prilično zastrašujuće. Prođe po nekoliko dana dok se svi ne upoznamo, dok se ne uklopimo svi sa različitim navikama, uverenjima, životnim stilovima i osećajima za humor, a kada se to dogodi, ostaje tek nekoliko dana da se u daljem druženju uživa. Ali kada se taj boravak sa ljudima na malom prostoru zove jedrenje, onda sve to dobija novi smisao.
Ne znam za bolju morsku avanturu od jedrenja, mada prihvatam mogućnost da samo još uvek nisam isprobala sve opcije, ali jedrenje me oduševljava. Nije baš populrno priznajem, nije baš onaj najjeftiniji turizam, ali nije ni sasvim elitan, recimo da je u pitanju neka srednja vrednost aranžmana koji ljudi koji inače idu na letovanja mogu sebi da priušte. Ali vrednost iskustva koje se ponese dalje u život je neprocenjiva. Najvažniji od svih utisaka sa jedrenja je osećaj bliskog dodira sa prirodom. Voda je svuda oko mene sve vreme, kao da se ljuljuškam u materici majke prirode. Vetar koji nam je saveznik u plovidbi da ne moramo da zagađujemo okolinu izduvnim gasovima, nego kada god smo u mogućnosti jedrimo, taj vetar me podseća koliko je vredan poštovanja i zahvalnosti. Jeste da ume da podigne i velike talase koji nas ljuljaju gore, dole, levo, desno, ali je i to važan doživljaj koji me uči ravnoteži u svakom trenutku. Na brodu postoje posebna pravila ponašanja koja su u skladu sa zakonima prirode koji neprikosnoveno vladaju svugde na planeti, ali su na jedrenju oni vrlo upadljivi i instant efikasni.
Tačno me cela situacija natera da budem potpuno prisutna, da obraćam pažnju ne samo na okolnosti, na to kako se ja krećem, nego i na to kako se brod kreće, što ne može baš uvek da se predvidi, a kada se na sve to obraća pažnja, onda se nema ni prostora ni vremena da se razmišlja o onim svakodnevnim, neprekidnim temama kojima se opterećujem.
Osećam da se iz dana u dan sve više opuštam i na svakodnevne brige zaboravljam, a to je tako oslobađajući osećaj. Vraća mi se neka snaga za koju se ni ne sećam da postoji, vraća mi se duh koji sam vremenom u uvek ograničavajućim okolnostima potisnula i postajem ona koja sam oduvek i bila, iako sam takvu sebe odavno napustila. Potpuno spojena sa prirodom i svim njenim lepotama, ljuljam se u ritmu talasa, pijem vazduh udišući ga punim plućima, upijam prve zrake sunca nakon izlaska i poslednje pre zalaska. Suština lepote života.
A odnos sa ljudima i njihovim ćudima, prihvatanje da smo toliko različiti i uslovljeni svojim navikama i uverenjima, a opet na drugom nivou svi isti i neraskidivo povezani, u tom balansiranju, prilagođavanju i prihvatanju je vrednost koja će mi obogatiti život za sva vremena.
Nina Martinović Armbruster
