НИНИНЕ МУСТРЕ: Орцање
Моја покојна мајка Јула, баба по тати, умела је да нас опомиње када постанемо превише немирни реченицом: „Шта вам је, шта орцате толико?“ Орцање је за мене био познат израз који је ишао уз израз „узвионути“ и имали су слично значење.
Користила га је увек када смо били превише живахни за њен укус или тренутно расположење. Годинама нисам чула тај израз, а онда сам дошла на једрење.
У покушају да нам објасни како се ветар користи као погон и како то једра функционишу, наш скипер (капетан) објаснио нам је да је орцање начин кретања када ветар не дува од назад па фино пуни једра, него дува са стране у односу на путању којом желимо да идемо. И такав ветар може и те како да се искористи, али је потребно орцање. То значи да наша једрилица мења правац и у односу на путању стално скреће лево-десно, возећи нас у цик-цак.
Тако нам је ветар мало са леве, мало са десне стране и ми мало спорије, али свакако стижемо на жељену дестинацију. Орцање! Повезала сам то са изразом моје мајка Јуле која је живела у Мачви, служила се чистим српским језиком и никакве везе са једрењем нити поморским изразима није у животу имала. Како се то догодило? Како је један такав израз који може симболично да означава неравномерно кретање завршио у њеном свакодневном речнику? То остаје мистерија коју за сада не умем да протумачим, али ме је подсећање на тај израз неминовно повезало са метафором за многе животне околности, а то је већ посластица којом обожавам да се занимам.
Неопходно је подешавати своја једра како би што више ветра ухватила и повела нас даље ка нашем циљу. Потребно је стрпљење како би се сагледала шира слика и како бисмо проценили колико је скретања са замишљене путање потребно да би се стигло до тог замишљеног циља. Није то лако, делује узнемирено, повремено и бесмислено, али када се све радње саберу, то је на крају једно занимљиво и забавно путовање ка нечему што желимо да постигнемо.
Ми смо очигледно као клинци то капирали. То што смо били немирни, било је само део игре коју смо смислили како бисмо нешто на крају постигли. Уз пут смо били гласни, смејали смо се, повремено и посвађали, можда бисмо и отплакали (наравно то је био мој удео у целој игри), али све то заједно било је једно весело и раздрагано искуство. А сада сам сазнала и друго значење речи орцање и по ко зна који пут схватила колико је све једно са другим повезано и колико је све што знамо и што радимо примењиво на све животне околности. Из свега што нам се догађа можемо много тога да научимо, питање је само колико смо спремни да стрпљиво посматрамо и да оно што сазнамо у свом животу применимо.
Нина Мартиновић Армбрустер
