NININE MUSTRE: Orcanje
Moja pokojna majka Jula, baba po tati, umela je da nas opominje kada postanemo previše nemirni rečenicom: „Šta vam je, šta orcate toliko?“ Orcanje je za mene bio poznat izraz koji je išao uz izraz „uzvionuti“ i imali su slično značenje.
Koristila ga je uvek kada smo bili previše živahni za njen ukus ili trenutno raspoloženje. Godinama nisam čula taj izraz, a onda sam došla na jedrenje.
U pokušaju da nam objasni kako se vetar koristi kao pogon i kako to jedra funkcionišu, naš skiper (kapetan) objasnio nam je da je orcanje način kretanja kada vetar ne duva od nazad pa fino puni jedra, nego duva sa strane u odnosu na putanju kojom želimo da idemo. I takav vetar može i te kako da se iskoristi, ali je potrebno orcanje. To znači da naša jedrilica menja pravac i u odnosu na putanju stalno skreće levo-desno, vozeći nas u cik-cak.
Tako nam je vetar malo sa leve, malo sa desne strane i mi malo sporije, ali svakako stižemo na željenu destinaciju. Orcanje! Povezala sam to sa izrazom moje majka Jule koja je živela u Mačvi, služila se čistim srpskim jezikom i nikakve veze sa jedrenjem niti pomorskim izrazima nije u životu imala. Kako se to dogodilo? Kako je jedan takav izraz koji može simbolično da označava neravnomerno kretanje završio u njenom svakodnevnom rečniku? To ostaje misterija koju za sada ne umem da protumačim, ali me je podsećanje na taj izraz neminovno povezalo sa metaforom za mnoge životne okolnosti, a to je već poslastica kojom obožavam da se zanimam.
Neophodno je podešavati svoja jedra kako bi što više vetra uhvatila i povela nas dalje ka našem cilju. Potrebno je strpljenje kako bi se sagledala šira slika i kako bismo procenili koliko je skretanja sa zamišljene putanje potrebno da bi se stiglo do tog zamišljenog cilja. Nije to lako, deluje uznemireno, povremeno i besmisleno, ali kada se sve radnje saberu, to je na kraju jedno zanimljivo i zabavno putovanje ka nečemu što želimo da postignemo.
Mi smo očigledno kao klinci to kapirali. To što smo bili nemirni, bilo je samo deo igre koju smo smislili kako bismo nešto na kraju postigli. Uz put smo bili glasni, smejali smo se, povremeno i posvađali, možda bismo i otplakali (naravno to je bio moj udeo u celoj igri), ali sve to zajedno bilo je jedno veselo i razdragano iskustvo. A sada sam saznala i drugo značenje reči orcanje i po ko zna koji put shvatila koliko je sve jedno sa drugim povezano i koliko je sve što znamo i što radimo primenjivo na sve životne okolnosti. Iz svega što nam se događa možemo mnogo toga da naučimo, pitanje je samo koliko smo spremni da strpljivo posmatramo i da ono što saznamo u svom životu primenimo.
Nina Martinović Armbruster
