НИНИНЕ МУСТРЕ: Ни пинг ни понг
„Између сећања и маштања“, био је назив једне од емисија из серијала Космос који сам обожавала да радим. У том периоду доживела сам велико напредовање у сваком смислу, јер су ми се из дана у дан отварале различите капије кроз које су улазили људи, знања, искуства, догађаји... много тога се променило у мом животу.
Некако у то време почела сам да обраћам пажњу на то шта значи бити у садашњем тренутку и ова емисија је управо била посвећена њему – садашњем тренутку. Сам назив емисије упућује на то да је сваки прошли тренутак само сећање, а да је сваки будући само маштање, и наша свесност стално се као пинг – понг бацака од једног до другог и то у најбољем случају. Већина људи своје мисли највише поклања прошлости.
Сећа се лепих или мање лепих тренутака, на жалост много више оних мање лепих, јер наш мозак некако тако функционише - тражи оно што би могло да нам науди да би на време осмислио одбрану и због тога смо физиолошки условљени да нам је фокус на нечему што изазива страх и бригу. Остали људи своје мисли поклањају будућности. Маштају о томе како ће бити сутра или већ једног дана.
А садашњи тренутак? Он је заправо једино што стварно постоји и што се стварно догађа. Њега стварно проживљавамо, али га ретко када заиста и доживљавамо. Волим да наводим пример прања судова који нам је свима близак, а и они који имају машину обављају неки процес док судове за њу припремају, а нису присутни у томе што раде. Не осећају температуру воде док спирају крупније остатке хране, не обраћају пажњу на структуру судова, чаша и есцајга, нити на положај свог тела док се сагињу, слажу, померају... Углавном су мисли негде другде, погађате: у прошлости или у будућности. Ни трага од присутности у садашњем тренутку.
А бити свестан садашњег тренутка је лековито на више нивоа, то сам искусила много пута. Прво, осећам своје тело, сваки додир, сваки покрет који направим, а то ми омогућава да на време приметим знакове које тело шаље, па да одреагујем када ми пошаље знак да је време да се мало одморим, или пак да се мало покренем.
Ево баш ми је неки дан када сам дубоко удахнула пре него што сам се сагнула да дохватим средство за прање судова пало на памет како су ми плућа жељна свежег ваздуха из шуме, па смо се организовали и отишли на Фрушку гору. А друго, обраћајући пажњу на то шта радим и како се осећам у садашњем тренутку ствара безброј могућности како ће се ствари у будућности одвијати, без тога да им ја на основу брига или страхова зацртам неки пут.
Нина Мартиновић Армбрустер
