НИНИНЕ МУСТРЕ: Школа свести
У мојим омиљеним филмовима из сфере научне фантастике често се чује како на другим планетама и у другим димензијама не постоје закони, нити било какве институције које су задужене за њихово спровођење.
На чуђење земљана како је то могуће и како се онда одлучује шта је добро, а шта лоше, дошљаци са других планета у главном дају врло једноставне одговоре да свако биће добро зна шта је добро, а шта није и да нико не мора то да му говори.
И увек се изнова питам након гледања тих филмова, шта се то догађа на нашој планети, који нас је андрак ухватио (што би рекла моја мајка-Јула) па смо толико огрезли у свему ономе што није добро ни за нас ни за све друге око нас. Ако прескочимо све религијске или моралне расправе или чак оне историјске које покушавају да докажу ко је шта први почео, мени делује да је недостатак свесности у свакоме од нас један од водећих узрочника свега нељудског и неприродног што се на планети догађа.
А поготово нисам слутила колико је важно да освестим мисли којима се себи обраћам. Тај унутрашњи дијалог који кажу свако са собом непрекидно води, у ствари је кључна ствар за наш однос према свету и животу. А о томе ме нико није учио. Нигде. Тек када сам почела да обраћам пажњу на своје мисли, почело је много тога да ми буде јасније. Када сам престала да тражим кривицу и почела да тражим места у себи где лежи одговорност, много тога се размрсило.
А једна од најважнијих спознаја била је да је време опасна замка у коју упада свака моја мисао, реч или акција, јер се лако загуби у вртлозима времена и онда када се појави последица тих мисли, речи и поступака, мени не буде јасно одакле сад то. Време нам замагљује простор између акције и реакције и ми не видимо свој део одговорности, а у потрази за одговорима врло се лако окрећемо ономе што је изван нас, јер нам је то видљиво и згодно за окривљавање.
Тако се дешава да се бројних оптужби на рачун сопствене вредности које стално вртим по глави ни не сетим када у спољашњем свету доживим да ме неко не вреднује. Учиним себи нажао и онда се чудим што ми се у реалности појави одраз учињеног. Без обзира одакле је и када кренуло, верујем да је много важно и да је крајње време да освестимо шта себи, а и другима чинимо, па да се том злу најзад супротставимо тако што одлучимо да му више ни у најситнијим животним детаљима, а поготово не у мислима, више не служимо.
Нина Мартиновић Армбрустер
