НИНИНЕ МУСТРЕ: Мрље
Неко је себи скувао кафу, или је апарат учинио то уместо њега, кренуо је из чајне кухиње у ходник и ту се нешто неочекивано догодило. Или је налетео на некога, или се оклизнуо, спетљао, није ми познато, али резултат тога је проливен један део кафе.
На светлосивом поду, остала је смеђкаста, сама за себе и не толико ружна мрља, али свакако ће то постати, поготово када је ужурбани новинари који се тим простором крећу непажњом нагазе и разнесу по осталим просторијама.
Примећујем ту мрљу не само због тога што ми је то „Кафу више не пијем - дан други“ по ко зна који пут у животу, па на све стране миришу кафе у облику капућина, макијата и домаће најмиришљавије црне, него зато што је мрља остављена тамо, тако усамљена и упадљива и тако на сред пута, да ће је тешко промашити следећи који из кухиње изађе. Жена која марљиво (готово непрестано) чисти огроман простор, налази се на његовом другом крају и процењујем да ће бити једноставније и логичније да парчетом влажног папира уклоним претећу мрљу.
И у том тренутку се нижу слике бројних мрља које сам виђала у различитим ситуацијама, а које су људи из ко зна којих разлога остављали за собом. У новинарском послу најчешће се негде жури, па је то веома згодан изговор да се нешто не склони за собом, да се оставе разбацани папири, укључен рачунар, остаци од хране и напитака, а у оно време (не повратило се) и гомиле смрдљивих опушака.
Од силне употребе тог „се“ у реченицама типа: „треба да се склони“, „треба да се уради“, „то ће да се реши“ или „средиће се“, већ ме мука хвата. То „се“ појављује се као нека невидљива сила која чини да се ствари решавају саме од себе, а у већини случајева то се не дешава. Мука ме хвата и од конзерви пива и других напитака које се заједно са влажним марамицама и кондомима множе на паркингу крај дрвећа, јер љубавници „баш воле природу“, па изгледа да баш зато воле и да оставе свој траг, да као пси луталице ваљда обележе „своју“ територију.
Кућно васпитање очигледно није довољно. Драстична промена свести је једино што ће довести до промене у којој ћемо одговорност за себе, свој живот, своје окружење и за своје поступке и последице преузети на себе. Ваљда онда нећемо више чекати да нешто за нас обави неко други „чији је то посао“, јер ни наш посао није да правимо мрље, па их опет правимо, а ако нам у сопственој кући и не сметају, зашто људи у другом окружењу да се од њих умрљају?
Нина Мартиновић Армбрустер
