Нинине мустре: Кра­дљив­ци Сун­ца

Он­да мо­ра да про­ђе не­ко вре­ме док по­но­во не бље­сне на не­бу. У јед­ном се пе­ри­о­ду ни не ви­ди из­ла­зак, са­мо сја­ји иза згра­де да­ју­ћи јој не­ки све­ча­ни оре­ол и већ кад ју­тро од­мак­не, про­ви­ри иза ње. Док та огром­на згра­да ни­је ни­кла на том ме­сту, Сун­це се сло­бод­но ше­пу­ри­ло, це­ло је не­бо би­ло ње­го­во. А са­да се све ви­ше оти­ма за пар­чи­ће сло­бо­де, не би ли оба­сја­ва­ло љу­де и биљ­ке и сва дру­га би­ћа чи­ји оп­ста­нак од ње­го­вог сја­ја за­ви­си.

Не смем ни да за­ми­слим ка­ко ли је тек у ве­ли­ким гра­до­ви­ма са огром­ним обла­ко­де­ри­ма. Па та­мо Сун­це ни не си­ла­зи ис­под пе­де­се­тог спра­та! Љу­ди га ви­де ве­ро­ват­но са­мо у под­не ка­да не­ма сен­ке. А то зна се, не тра­је ду­го. Ни­ка­да ме ни­су при­вла­чи­ли ти ве­ли­ки гра­до­ви. Чи­ни ми се да што су гра­до­ви ве­ћи, у њи­ма су љу­ди све ма­њи. Тач­ни­је, све су ма­ње љу­ди, јер све је ма­ње оно­га што их чи­ни љу­ди­ма. Све је ма­ње Сун­ца ко­је да­је жи­вот, а све је ви­ше сен­ки и мрач­них про­ла­за. Све је ма­ње би­ља­ка, а све ви­ше из­дув­них га­со­ва. Све је ви­ше со­ци­ја­ли­за­ци­је, а све ма­ње дру­же­ња и гле­да­ња очи. Љу­ди од­ла­зе у би­о­ско­пе, по­зо­ри­шта, на раз­не ску­по­ве и до­га­ђа­је, али су све ви­ше оту­ђе­ни и уса­мље­ни. Жи­ве у стра­ху јед­ни од дру­гих, по­вла­че се у се­бе и сво­је ма­ле ку­ти­је, по­ре­ђа­не у ре­до­ве и на спра­то­ве, уз дру­ге ку­ти­је у ко­ји­ма жи­ве љу­ди ко­је не по­зна­ју и од ко­јих на­рав­но не­пре­кид­но стра­ху­ју. Стра­ху­ју упра­во за­то што их не по­знау, а на ве­сти­ма са­мо стра­шне ве­сти о не­по­зна­ти­ма слу­ша­ју. Од сва­ко­днев­них стра­хо­ва чу­ла им оту­пе­ла, па ви­ше ни не чу­ју ни не ви­де ка­ко тре­ба. А и да ви­де, шта да гле­да­ју? У не­до­стат­ку Сун­ца, све су бо­је по­си­ве­ле и све се увек де­ша­ва као у не­ком су­мра­ку. А су­мра­ци су ствар­но су­мор­ни ако знаш да ни су­тра Сун­це не­ће до­би­ти бит­ку са не­про­бој­ним пла­ни­на­ма од ци­гле и бе­то­на. Ипак, љу­ди и да­ље би­ра­ју да жи­ве ту, у том су­мра­ку, уве­ре­ни да су баш удоб­но упа­ко­ва­ни у сво­јим ма­лим ку­ти­ја­ма, зби­је­ним и на­сла­га­ним у мно­го­број­ним ре­до­ви­ма. Ма­ло им је чуд­но што су де­пре­сив­ни и без­вољ­ни, али то­ли­ки љу­ди има­ју исте симп­то­ме да је и то ста­ње по­ста­ло нор­мал­но. А са­мо ма­ло ви­ше сун­ца, све би то по­пра­ви­ло. Али авај! Бу­ду­ћи да га све ви­ше ви­со­ких згра­да за­кла­ња, Сун­це се од љу­ди оту­ђи­ло. Ско­ро га уоп­ште не по­зна­је­мо, баш као ни ком­ши­ју са истог спра­та. И по­чи­ње­мо (ло­гич­но) да га се пла­ши­мо. А страх од оно­га што ти да­је жи­вот, не мо­же мно­го то­га до­брог до­не­ти.

Не­мам ово­га пу­та не­ку сво­ју му­стру ко­ју бих ко­ри­сти­ла у бор­би про­тив кра­дљи­ва­ца Сун­ца, али му се сва­ки пут ка­да га угле­дам, истин­ски об­ра­ду­јем и за­хва­лим што се опет по­ја­ви­ло. И ка­да ми по­под­не ла­га­но за­ла­зи иза ле­ђа, по­тру­дим се да ми ту­гу, што на про­зо­ри­ма и те­ра­са­ма оне го­ле­ме згра­де ни­ко­га не­ма да ужи­ва у при­зо­ру за­ла­ска, за­ме­ни ра­дост због ужи­ва­ња у од­сјау тог при­зо­ра, у од­сја­ју што до­ла­зи од мно­штва за­тво­ре­них про­зо­ра.

Ни­на Мар­ти­но­вић Ар­мбру­стер

www.ni­na­mar­ti­no­vic.com