Ninine mustre: Kradljivci Sunca
Na red je ponovo došlo ono godišnje doba kada Sunce ujutro izviri iznad kuća, a onda ubrzo ponovo zađe za ćošak poveće zgrade u blizini.
Onda mora da prođe neko vreme dok ponovo ne bljesne na nebu. U jednom se periodu ni ne vidi izlazak, samo sjaji iza zgrade dajući joj neki svečani oreol i već kad jutro odmakne, proviri iza nje. Dok ta ogromna zgrada nije nikla na tom mestu, Sunce se slobodno šepurilo, celo je nebo bilo njegovo. A sada se sve više otima za parčiće slobode, ne bi li obasjavalo ljude i biljke i sva druga bića čiji opstanak od njegovog sjaja zavisi.
Ne smem ni da zamislim kako li je tek u velikim gradovima sa ogromnim oblakoderima. Pa tamo Sunce ni ne silazi ispod pedesetog sprata! Ljudi ga vide verovatno samo u podne kada nema senke. A to zna se, ne traje dugo. Nikada me nisu privlačili ti veliki gradovi. Čini mi se da što su gradovi veći, u njima su ljudi sve manji. Tačnije, sve su manje ljudi, jer sve je manje onoga što ih čini ljudima. Sve je manje Sunca koje daje život, a sve je više senki i mračnih prolaza. Sve je manje biljaka, a sve više izduvnih gasova. Sve je više socijalizacije, a sve manje druženja i gledanja oči. Ljudi odlaze u bioskope, pozorišta, na razne skupove i događaje, ali su sve više otuđeni i usamljeni. Žive u strahu jedni od drugih, povlače se u sebe i svoje male kutije, poređane u redove i na spratove, uz druge kutije u kojima žive ljudi koje ne poznaju i od kojih naravno neprekidno strahuju. Strahuju upravo zato što ih ne poznau, a na vestima samo strašne vesti o nepoznatima slušaju. Od svakodnevnih strahova čula im otupela, pa više ni ne čuju ni ne vide kako treba. A i da vide, šta da gledaju? U nedostatku Sunca, sve su boje posivele i sve se uvek dešava kao u nekom sumraku. A sumraci su stvarno sumorni ako znaš da ni sutra Sunce neće dobiti bitku sa neprobojnim planinama od cigle i betona. Ipak, ljudi i dalje biraju da žive tu, u tom sumraku, uvereni da su baš udobno upakovani u svojim malim kutijama, zbijenim i naslaganim u mnogobrojnim redovima. Malo im je čudno što su depresivni i bezvoljni, ali toliki ljudi imaju iste simptome da je i to stanje postalo normalno. A samo malo više sunca, sve bi to popravilo. Ali avaj! Budući da ga sve više visokih zgrada zaklanja, Sunce se od ljudi otuđilo. Skoro ga uopšte ne poznajemo, baš kao ni komšiju sa istog sprata. I počinjemo (logično) da ga se plašimo. A strah od onoga što ti daje život, ne može mnogo toga dobrog doneti.
Nemam ovoga puta neku svoju mustru koju bih koristila u borbi protiv kradljivaca Sunca, ali mu se svaki put kada ga ugledam, istinski obradujem i zahvalim što se opet pojavilo. I kada mi popodne lagano zalazi iza leđa, potrudim se da mi tugu, što na prozorima i terasama one goleme zgrade nikoga nema da uživa u prizoru zalaska, zameni radost zbog uživanja u odsjau tog prizora, u odsjaju što dolazi od mnoštva zatvorenih prozora.
Nina Martinović Armbruster
www.ninamartinovic.com