Ninine mustre: Kra­dljiv­ci Sun­ca

On­da mo­ra da pro­đe ne­ko vre­me dok po­no­vo ne blje­sne na ne­bu. U jed­nom se pe­ri­o­du ni ne vi­di iz­la­zak, sa­mo sja­ji iza zgra­de da­ju­ći joj ne­ki sve­ča­ni ore­ol i već kad ju­tro od­mak­ne, pro­vi­ri iza nje. Dok ta ogrom­na zgra­da ni­je ni­kla na tom me­stu, Sun­ce se slo­bod­no še­pu­ri­lo, ce­lo je ne­bo bi­lo nje­go­vo. A sa­da se sve vi­še oti­ma za par­či­će slo­bo­de, ne bi li oba­sja­va­lo lju­de i bilj­ke i sva dru­ga bi­ća či­ji op­sta­nak od nje­go­vog sja­ja za­vi­si.

Ne smem ni da za­mi­slim ka­ko li je tek u ve­li­kim gra­do­vi­ma sa ogrom­nim obla­ko­de­ri­ma. Pa ta­mo Sun­ce ni ne si­la­zi is­pod pe­de­se­tog spra­ta! Lju­di ga vi­de ve­ro­vat­no sa­mo u pod­ne ka­da ne­ma sen­ke. A to zna se, ne tra­je du­go. Ni­ka­da me ni­su pri­vla­či­li ti ve­li­ki gra­do­vi. Či­ni mi se da što su gra­do­vi ve­ći, u nji­ma su lju­di sve ma­nji. Tač­ni­je, sve su ma­nje lju­di, jer sve je ma­nje ono­ga što ih či­ni lju­di­ma. Sve je ma­nje Sun­ca ko­je da­je ži­vot, a sve je vi­še sen­ki i mrač­nih pro­la­za. Sve je ma­nje bi­lja­ka, a sve vi­še iz­duv­nih ga­so­va. Sve je vi­še so­ci­ja­li­za­ci­je, a sve ma­nje dru­že­nja i gle­da­nja oči. Lju­di od­la­ze u bi­o­sko­pe, po­zo­ri­šta, na raz­ne sku­po­ve i do­ga­đa­je, ali su sve vi­še otu­đe­ni i usa­mlje­ni. Ži­ve u stra­hu jed­ni od dru­gih, po­vla­če se u se­be i svo­je ma­le ku­ti­je, po­re­đa­ne u re­do­ve i na spra­to­ve, uz dru­ge ku­ti­je u ko­ji­ma ži­ve lju­di ko­je ne po­zna­ju i od ko­jih na­rav­no ne­pre­kid­no stra­hu­ju. Stra­hu­ju upra­vo za­to što ih ne po­znau, a na ve­sti­ma sa­mo stra­šne ve­sti o ne­po­zna­ti­ma slu­ša­ju. Od sva­ko­dnev­nih stra­ho­va ču­la im otu­pe­la, pa vi­še ni ne ču­ju ni ne vi­de ka­ko tre­ba. A i da vi­de, šta da gle­da­ju? U ne­do­stat­ku Sun­ca, sve su bo­je po­si­ve­le i sve se uvek de­ša­va kao u ne­kom su­mra­ku. A su­mra­ci su stvar­no su­mor­ni ako znaš da ni su­tra Sun­ce ne­će do­bi­ti bit­ku sa ne­pro­boj­nim pla­ni­na­ma od ci­gle i be­to­na. Ipak, lju­di i da­lje bi­ra­ju da ži­ve tu, u tom su­mra­ku, uve­re­ni da su baš udob­no upa­ko­va­ni u svo­jim ma­lim ku­ti­ja­ma, zbi­je­nim i na­sla­ga­nim u mno­go­broj­nim re­do­vi­ma. Ma­lo im je čud­no što su de­pre­siv­ni i bez­volj­ni, ali to­li­ki lju­di ima­ju iste simp­to­me da je i to sta­nje po­sta­lo nor­mal­no. A sa­mo ma­lo vi­še sun­ca, sve bi to po­pra­vi­lo. Ali avaj! Bu­du­ći da ga sve vi­še vi­so­kih zgra­da za­kla­nja, Sun­ce se od lju­di otu­đi­lo. Sko­ro ga uop­šte ne po­zna­je­mo, baš kao ni kom­ši­ju sa istog spra­ta. I po­či­nje­mo (lo­gič­no) da ga se pla­ši­mo. A strah od ono­ga što ti da­je ži­vot, ne mo­že mno­go to­ga do­brog do­ne­ti.

Ne­mam ovo­ga pu­ta ne­ku svo­ju mu­stru ko­ju bih ko­ri­sti­la u bor­bi pro­tiv kra­dlji­va­ca Sun­ca, ali mu se sva­ki put ka­da ga ugle­dam, istin­ski ob­ra­du­jem i za­hva­lim što se opet po­ja­vi­lo. I ka­da mi po­pod­ne la­ga­no za­la­zi iza le­đa, po­tru­dim se da mi tu­gu, što na pro­zo­ri­ma i te­ra­sa­ma one go­le­me zgra­de ni­ko­ga ne­ma da uži­va u pri­zo­ru za­la­ska, za­me­ni ra­dost zbog uži­va­nja u od­sjau tog pri­zo­ra, u od­sja­ju što do­la­zi od mno­štva za­tvo­re­nih pro­zo­ra.

Ni­na Mar­ti­no­vić Ar­mbru­ster

www.ni­na­mar­ti­no­vic.com