Нинине мустре: Пријатељство
На краћем годишњем одмору, имали смо времена да опуштено посматрамо људе и догађања око себе. Седнемо тако негде и гледамо какве нам поруке живот даје кроз људе које нам шаље у стварнопст око нас
. Може то и другачије да се каже: какве људе и догађаје привлачимо у свој живот, не би ли нам указали на то шта се још неоткривено или несвесно сакривено налази у нама, а време је да то приметимо, освестимо, прихватимо, и ако нам не служи више – отпустимо. Или само да му се радујемо, ако је за радовање. У главном, примећујемо да све свесније примећујемо знаке око себе. Тако се отворила тема за ову причу, која наравно има везе са свим досадашњим причама.
Посматрамо девојчицу која се игра спиралном играчком, прави од ње наруквицу, пушта је да пада и да се враћа на руку и видно ужива у својој новостеченој вештини. У једном тренутку, са другог краја ресторана, прилази јој девојчица сличних година, задивљено гледа играчку, пружа руку и узима је. Прва девојчица јој са осмехом препушта своју наруквицу и почиње игра. Врте је, окрећу је, стављају на једну па на другу руку, каче је на један мали канделабер, скидају, намештају, растежу и скупљају. Та игра без много речи, али са много осмеха и радозналих погледа траје све док једни и други родитељи не позову девојчице да крену даље.
Њих две се погледају, насмеше се једна другој и одлазе. Њихова игра била је као неки плес. Тако су лако ступиле у контакт да сам помислила како би требало снимити један мали филм и приказивати га људима широм света, да се сете како је заправо лако прићи другој особи и препустити се плесу заједничких интересовања и уживања. У року од пар дана, налетели смо баш на такав један филм. Људима у ресторанима прилазила су деца са задатком да се упознају и да покушају да се спријатеље. Сви су људи лепо реаговали. Распричали би се са децом, давали им искрене одговоре на питања, смејали се, шалили се, баш као да су најсрећнији на свету што су стекли новог другара. У ком то тренутку престајемо да будемо отворени и искрени као деца? Шта је потребно да се деси да са пуно поверења приђемо непознатој особи и да без икаквих обавеза или очекивања једноставно проћаскамо? Неки тренутак поделимо. Поклонимо. Од чега се чувамо, чега се то плашимо? Па сви ти људи око нас су само наши одрази, зашто бисмо се бојали да упознамо себе мало боље? Лепо је то што одрастемо, али не треба да дозволимо да при том у неким својим врлинама закржљамо. Гајимо и даље раздраганост, поверљивост, љубопитљивост и отвореност. Па шта ако смо некада изиграни? Барем сада умемо на време да препознамо какву нам то поруку носи.
Дивна су она стара пријатељства која трају и када се дуго не сретнемо, али знамо да смо ту једни за друге. А волим и да неког новог упознам. Моја радозналост радује ме, као дете што се радује новоме другару. Чак и ако се временом не зближимо, о себи увек нешто ново научимо. У ствари се са још једним делом себе спријатељимо.
Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com