НИНИНЕ МУСТРЕ: Бели лук
Што се више планетарна ситуација компликује, то је сав живот на нашој мајчици планети занимљивији за посматрање.
Није да не упадам и сама у различите изазаове у којима мало падам, мало устајем, па тако растем и развијам се, али најинтересантније је када сам у добром односу сама са собом тачније, када сам баш оно што моја душа жели да будем, тада сам стабилна, објективна и способна да ствари видим онаквима какве јесу, а не кроз вео сопствених уверења, заблуда и разних других условљености.
Примећујем да се као и увек планетарна ситуација одражава на све аспекте живота, од оних друштвених, па све до најситнијих, личних детаља. У мом фокусу су људске реакције и то колико су оне повезане са начином на који особе размишљају и колико немају везе са околностима. Након константног гунђања унапред, зато што је начула овакве и онакве информације, једна особа из мог окружења, константно је била у љутњи, са пратећом главобољом и свим осталим ланчаним реакцијама које се у тим ситуацијама догађају.
Онда ни посао не може да се ради нормално, онда не може ни да се комуницира нормално и све тако редом. А онда долази оно што ме увек изненађује иако се често понавља: када се ситуација разрешила, када смо најзад добили релевантне информације, особа је наставила са љутњом и изливима незадовољства. На питање шта сада није у реду када се све решило и то онако како смо и прижељкивали, особа је лаконски одговорила да се никада због те ситуације није ни нервирала него, неко друго незадовољство је било у питању.
Присетила сам се неких сличних догађаја и избројала у себи барем 5-6 таквих ситуација у последњих пар месеци у којима је једно незадовољство само заменило место са другим. Наравно да је нама који гледамо са стране јасно да је у питању заправо неко дубоко лично незадовољство које само добија прилику да се мало као кроз полуотворен вентил издува у актуелним догађајима, али суштински остаје неразрешено и непрекидно тиња чекајући тренутак да се изнова испољи.
И добро пазим да ми не постану навика, јер судећи по овоме што посматрам, људима постане навика да су несрећни, и једино када се осећају живима и кориснима су баш ти моменти. Више уопште не сумњам у то да баш том несрећом хране неки део свог бића који је навикао да се храни неком муком и чим је гладан изазива хаос не би ли добио свој редовни оброк. И дође ми лепо да им кажем да престану да се муче кроз ону шаљиву изреку којом смо као клинци једни другима давали савете: „Ако ти је мука, једи белог лука“ – било би корисно на много нивоа.
Нина Мартиновић Армбрустер
