NININE MUSTRE: Beli luk
Što se više planetarna situacija komplikuje, to je sav život na našoj majčici planeti zanimljiviji za posmatranje.
Nije da ne upadam i sama u različite izazaove u kojima malo padam, malo ustajem, pa tako rastem i razvijam se, ali najinteresantnije je kada sam u dobrom odnosu sama sa sobom tačnije, kada sam baš ono što moja duša želi da budem, tada sam stabilna, objektivna i sposobna da stvari vidim onakvima kakve jesu, a ne kroz veo sopstvenih uverenja, zabluda i raznih drugih uslovljenosti.
Primećujem da se kao i uvek planetarna situacija odražava na sve aspekte života, od onih društvenih, pa sve do najsitnijih, ličnih detalja. U mom fokusu su ljudske reakcije i to koliko su one povezane sa načinom na koji osobe razmišljaju i koliko nemaju veze sa okolnostima. Nakon konstantnog gunđanja unapred, zato što je načula ovakve i onakve informacije, jedna osoba iz mog okruženja, konstantno je bila u ljutnji, sa pratećom glavoboljom i svim ostalim lančanim reakcijama koje se u tim situacijama događaju.
Onda ni posao ne može da se radi normalno, onda ne može ni da se komunicira normalno i sve tako redom. A onda dolazi ono što me uvek iznenađuje iako se često ponavlja: kada se situacija razrešila, kada smo najzad dobili relevantne informacije, osoba je nastavila sa ljutnjom i izlivima nezadovoljstva. Na pitanje šta sada nije u redu kada se sve rešilo i to onako kako smo i priželjkivali, osoba je lakonski odgovorila da se nikada zbog te situacije nije ni nervirala nego, neko drugo nezadovoljstvo je bilo u pitanju.
Prisetila sam se nekih sličnih događaja i izbrojala u sebi barem 5-6 takvih situacija u poslednjih par meseci u kojima je jedno nezadovoljstvo samo zamenilo mesto sa drugim. Naravno da je nama koji gledamo sa strane jasno da je u pitanju zapravo neko duboko lično nezadovoljstvo koje samo dobija priliku da se malo kao kroz poluotvoren ventil izduva u aktuelnim događajima, ali suštinski ostaje nerazrešeno i neprekidno tinja čekajući trenutak da se iznova ispolji.
I dobro pazim da mi ne postanu navika, jer sudeći po ovome što posmatram, ljudima postane navika da su nesrećni, i jedino kada se osećaju živima i korisnima su baš ti momenti. Više uopšte ne sumnjam u to da baš tom nesrećom hrane neki deo svog bića koji je navikao da se hrani nekom mukom i čim je gladan izaziva haos ne bi li dobio svoj redovni obrok. I dođe mi lepo da im kažem da prestanu da se muče kroz onu šaljivu izreku kojom smo kao klinci jedni drugima davali savete: „Ako ti je muka, jedi belog luka“ – bilo bi korisno na mnogo nivoa.
Nina Martinović Armbruster