Иза излога: Да макар замирише на истину

У сваком случају, данас само имати значи и бити, то јест, ако немате „материјално покриће“ на бар неколико рачуна (динарских и девизних), yabе вам посао. Е сад, није довољно тек бити богат; важно је и да та информација стигне до што већег броја људи, да се о томе прича и да вам се фасцинирана „простота“ диви. У том смислу, друштвене мреже су као створене за тај посао; за приказивање што постигнућа, што аспирација везаних за гранде животни стил. Ту једну трку на тему ко више и брже, а ко боље и лепше... Е сад, тешко да је и осредњег познаваоца људске природе изненадила чињеница да се у тој „једни имају, а други само што нису“ друштвеној презентацији отишло предалеко. Јер, проблем с претеривањима свих врста, тачније с непознавањем сопствених ограничења, већ некако мирише на озбиљну социолошку невољу.

Срећом, таман када је проблем у вези са свим тим, сад већ отужно ушећереним лажима и „дотераним“ полустинама којима нас свакодневно поливају с друштвених мрежа, почео да мирише на дијагнозу, изгледа да се указало решење! Додуше, комбинаторика јесте мало чудна, али ако буде радила посао... Ко зна, можда је баш такав тњист/обрт једина могућа сламка спаса за нас који више не можемо да живимо са свим тим „дотераним“ фоткама и статусима, свакодневним сведочанствима нечијих „постигнућа“. Могуће да је баш то та нека дуго чекана „сила“ која би могла да нам поправи квалитет јутарњег (уз кафицу), дневног и коначно вечерњег чекирања „лајне“ на Инстаграму.

А идеја је заправо толико (да простите) идиотска да би и могла да произведе неочекивано чудо и уради посао. Хипстери и остала онлајн дружина се досетила (ваљда су се и они већ сморили од свог тог „фризирања“ стварности) да покрене нови и истинитији модел Инстаграма – Финстаг (скраћеница две енглеске речи: Fakе&Instagram), односно, у преводу лажни Инстаграм. Стартно је замишљено да ови искрени „фејк“ профили буду резервисани само за ужи круг пријатеља, за оне који неће замерити ако све није онако баш supеr&high. А онда временом, када се самопоуздање буде мало „бустовало“, план је да се „пријатељска“ мрежа прошири...

Е сад, ако се питате како је и да ли могуће преко лажи доћи до истине, само ћу вам рећи да у томе и јесте квака; сва „генијалност“ овог плана. Јер, на Финстаграму (бар је тако најављено) би требало да сви ти вредни и марљиви инфлуенсери и блогери, сјајно утренирани да нас 24/7 муче сликама обичним смртницима еонима далеке стварности смештене у неком другом универзуму, буду за промену истинити. Дакле, да на друштвену мрежу „каче“ свој стваран живот. У преводу, они нерасположени, они не баш сјајно нашминкани, они с подочњацима, они растурени због грозног раскида, они „пуфнути“ и не баш у сјајном форми... Укратко, они истинити.

Оно добро у вези с овим потенцијалним „нападом“ истине јесте чињеница да се она, баш као и лаж, најчешће ланчано шири. И то углавном „од највиших према најнижим инстанцама“. Другим речима, уз искрене постове ових „успешних“, могуће да и лајкови (као лажни риспонс на лажни статус) плебса буду искренији; без рачунања и неких, како се то обично каже непристојних примисли. Можда је баш Финстаграм пут ка томе да на друштвеним мрежама нестане или се бар смањи уобичајна пракса да подршка  „свиђањима“ расте пропорционално нечијем положају на лествици утицајних, тачније, оних ближе тегли с медом...

Ако мене питате (с обзиром да је онолико тога што је у најави обећавало и сјајно звучало само произвело још већи хаос) ова идеја, на први поглед осуђена на пропаст и невиђени дебакл, можда баш зато има потенцијал да изнедри нешто добро. Нешто што би могло да макар замирише на истину, на свет без филтера и улепшавања. Оно што, пак, читав план може да сасече у корену јесте чињеница да је лаж одавно постала нешто као најплаћенија и најразгранатија „индустрија“. У овом нашем модерном „конзорцијуму“ ко не фолира, не профитира. Јер, у свету у ком се ни од рада више не може живети, тешко да је остало простора за истину. Непотребна је и прескупа; резервисана за све „неснађене“ лузере овог света, који ће (поражени од знатно озбиљнијих професионалаца) пре или касније да пропадну, одустану или једноставно нестану... Протеране из наших живота, истине више нема ни на билбордима, ни у рекламним спотовима (телевизијске секунде су прескупе за њу), а читав маркетинг овог света своди се на „производњу“ знатно исплативијих замена; паковања уместо производа. Ситуација је, дакле, крајње неизвесна и напета. На трагу сад већ свеприсутне битке између вредности и цене; између истине и шминке; између политички коректног и тачног...

У међувремену и док се ствари не кристализују у овом или оном правцу, рекла бих да је мржња доста прихватљиво решење. Ту смо бар сви и даље прилично исрени. Мржњу не фолирамо, те је можда, ако остали планови падну у воду, и то неки пут до прочишћења и спасења...

Јасна Будимировић