Иза излога: Депоније бесмисла

Шта то, заправо, купујемо купујући све те, махом непотребне, ствари... И да ли и где постоји граница, тачка после које то „храњење и пуњење унутрашних празнина“, како се обично тепа бесмисленом трошењу пара, постаје оно што је све време било – бесмислено.

Невероватно је колико и уобичајено да жене (али и мушкарци) све чешће већ добрано уморни и „full“ сморени од свих тих рафова и гомила робе наслагане по полицама и окачене на вешалицама, и даље (понекад, ваљда на себе, и помало бесно) купују; пету јакну, десете панталоне, шесте ципеле... И не само то, купује се и петнаеста шољица за кафу, пета чинија за кокице, четврти сланик, трећи сат... „Неодољиви“ су и нов телевизор, мобилни, ролери, бицикл, аутомобил... Све то, наравно, „супер слатко“ и све, а како другачије, у само једној сезони. А онда опет све испочетка. Јер, нова сезона – нова шопинг листа и нови приоритети...

Логично, намеће се питање где сви они одлажу те ствари; па не могу истовремено да шетају пет пари патика, да се возају у два аутомобила, не могу на себе да поређају све те мајице, фарке, хаљине, сакое... Не живе ни у кућама с магацинима за одлагање „вишкова“, то јест уклањање (пре)скупих доказа својих емотивних лутања и тражења...

О свему томе ових дана баш доста размишљам могуће и због новооткривеног Јутјуб канала, који се у року од одмах нашао на мојој топ тен листи. Група младих Американаца за живот зарађује чистећи и празнећи куће одузете сиротињи која више није могла да отплаћује кредит, односно чије су домове (услужно за банке) преузели извршитељи могуће да се на први поглед не чини као претерано занимљиво audio&vidеo штиво; коме је до гледања туђе муке и несреће? Не ради се о томе, наравно. Поента ових клипова је у нечему другом – у сагледавању шта су све ти несрећници „нагурали“ у своје куће и шта им у једном тренутку (најчешће то осетимо у тренуцима када нам се живот из корена мења – губитак блиске особе, стана, посла...) више ништа није значило.

Иза њих се „чисте“ и селе на депоније не само новогодишњи/ускршњи/божићни и остали пригодни украси, керефеке и скупљачи прашине који (осим могуће емотивне) немају ама баш никакву вредност, већ и шпорети, машине за pranjе&sušеnjе веша, бицикли, фрижидери, намештај, нераспакована опрема за голф, књиге, компјутери, лаптопови... Укратко, све оно због чега би до јуче били спремни да ураде апсолутно све.

Незаобилазне су и депоноване ствари за „не дај боже“ ситуације, затим оне из категорије „никад се не зна, можда затреба“, а у ту је и такозвана „златна резерва“ свега и свачега, која у ниском старту никад не дочека кварове по кући. О томе колико је непотребних дрангулија из серије „било повољно“, не бих ни почињала. Довољно је да кажем да би то, када би некад некоме пало на памет да узме оловку и папир и све фино сабере, вероватно било најскупље. Све то заврши на депонији.

А што се тиче тог призора, мислим да би тек поглед с времена на време могао свима да буде од велике користи. Онако „пластично“ и у року од одмах сведу се ствари на праву меру. Гомилу ничега, односно, бесмисла.

Осим овог „неко други ће почистити наше смеће“, у оптицају је (бар ако је судити по трендовима на друштвеним мрежама) још један згодан модел решавања вишкова накупљених код оних ситих свега. Пажњу ми је провукла нова мода којом се једним ударцем такорећи две муве убијају. У питању је нека врста иницијативе да се преко друштвених мрежа, поклањајући оно што нам више не треба, некоме помогне. Сјајно, бар на први поглед, а тако је све и функционисало у почетку. У „понуди“ су биле махом корисне ствари, типа одећа за бебе, колица, зимске ципеле, постељина, пешкири...

А онда су се ствари отеле контроли и од ове је страница неправљена нека врста депоније из малопређашње „америчке приче“. Почели су да је затрпавају резултати компулсивних куповина – нове, никад ношене наочаре за сунце, скоро па необуване сандале, лежај на којем се тек неколико пута седело, комплети шминке, накит, минићи, торбе... Што би се рекло, махом ни на крај памети онима који су у невољи, а очигледно никад потребно ни „првим“ власницима. Осим могуће да би мало „поспремали“ по кући и ослободили простор за нова лудовања...   

Јасна Будимировић