ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Розе постао хит

Као и у целом винском свету су све траженији и озбиљна конкуренција и белим и црним винима.  На нашим трпезама били су редак гост, јер су најчешће били неприхватљива мешавина белог и црног вина, од којих су обавезно једно од њих, понекад и оба, имала неку ману или болест коју је требало сакрити или барем ублажити. Доживљавана су као „два лоша убише Милоша”. 

У свету су имали своје падове и успоне, као лепа, свежа и лепршава вина. У Француској су, одувек, покривали најмање петину потражње. Црна су увек покривала више од половине тражње, а остатак бела и розеи, најчешће равноправно.
 

Свуда где су бела вина сувише слаба да прате јак оброк, а црна пак сувише јака па укусом доминирају, надјачавају јело, као идеално решење ускачу розеи. Код нас су, све донедавно, тај празни простор покривале ружице прокупца, који је у Србији, у многим виногорјима био најзаступљенија сорта, понеким и преко 80 одсто. Сиромашан у боји, у подрумима Рубина и Навипа, прерађиван је у прихватљиве ружице, које су биле лепи пратиоци роштиља, тада нашег врхунског гурманлука.

Тек, почетком овог века, розе добија своју публику.  Он прво постаје „дамско” вино. Код лепшег пола је омиљен, који га доживљава као сок, има лепу боју, лепо изгледа у чаши, ароматично је, свеже, лепршаво. У нашим приликама, розе је тако прва лектира почетника, после које се отварају врата и за сложеније штиво. Кад се говори о томе не може се заобићи винарија „Шијачки” у Баноштору. Њен власник, наш велики винар, Милан, креирао је розе прерадом мускат хамбурга, стоног грожђа посађеног ради продаје на пијаци.

Великом љубитељу вина било је жао да га продаје накупцима и већ другу бербу прерадио је у вино.  Његов подрум, дотле познат по врхунским белим винима, постао је најпознатији по розеима који су најпродаванији, промовишући тако и друга вина куће. У ресторану „Беза” на улазу у новосадски Штранд, хрлиле су девојке на чијим столовима су били искључиво бокалићи и чаше са вином лепе светлоцрвене боје.

Уживале су у мускатном мирису, помешаном са аромама јагода и ружа, и воћном укусу грожђа и шире. Младо, свеже, наивно, без надоградње, суво, са тек мрвицу заосталог грожђаног шећера. Вино коме не могу одолети ни жене ни деке, како то примети један угоститељ.
 

Розе винарије „Винум”, доктора Милана Убавића, из бербе франковке 2004. на великом оцењивању у Паризу, добија сребрну медаљу. Винарија „Шукац” у Сремској Каменици купажом каберне совињона, франковке и мускат хамбурга лансира розе привлачне боје, воћних арома, лепе свежине и питкости. Винарија „Салаксија” у Раковцу од пино ноара добија розе који може да задовољи већину захтева гастрономије. 

У подруму Милана Петровића, др Влада Ковач, аутор првих розеа код нас, познавалац француских достигнућа у тој технологији, од каберне совињона, цеди вино у коме сви вински зналци препознају његову руку. Слично овом, настао је, уз његову асистенцију, и розе у Мрђаниновој винарији у Сремским Карловцима. 

Од најпознатије сорте винове лозе добијена су два вина са унапред јасном идејом: розе, лаган, свеж, мирисан и питак, и прави каберне који се пије само у изузетним приликама и уз одабрано јело. Међу озбиљнијим розеима, као освежење на нашем тржишту је розе винарије „Бјелица” од три врхунске француске сорте: каберне совињон, мерло и марселан. И да даље не набрајам. Данас готово све наше винарије у својој продукцији имају и розе, које је временом постало најтраженије вино. 

О розеима се све више говори у свету вина. Приређују се његове дегустације, представљања и комерцијалне смотре. О њиховој производњи све више брине и светска наука. Саопштава резултате својих истраживања, тако да су она све бољег и стабилнијег квалитета. Тако је дошло до толике шароликости, да могу да удовоље већини захтева потрошача, како оних традиционалних тако и оних младих, почетника. 

Сљубљују се с многим јелима, питки су, лаки, освежавајући. Како неко примети „нису препотентни, сами се увлаче под кожу”. Компромисни су, воле их конобари. Розеи су њихови „џокери”, кад су у дилеми шта да понуде госту уз неко јело, ту су розеи као велики пријатељи хране.  

У дилеми: бело или црно, најбоља одлука је розе. Заправо, укус розеа ближи је белом него црном вину иако без комплексности и широког спектра једног и другог. Танини и храст се заправо не осећају. Иако су најбољи суви и свежи, постоје неки који су слаткасти али ниједан није опојно сладак.

 Ацидитет и тело су две главне компоненте његовог укуса. Розее је најбоље пити док су млади и свежи, кроз годину до три од бербе. Генерално, розеи са лаганим телом  и високом киселином долазе из хладних клима, а  пунијег тела и ниже киселости из топлијих земаља. 

Добар розе је тешко направити. Боја долази из контакта са покожицом грожђа. И никад није бленд црног и белог вина. И по нашем Закону о вину, добија се само од црних сорти. Кључни елемент је стога колико треба оставити сок у контакту са покожицом, јер је боја у покожици. То време мора бити савршено тачно или вино неће бити балансирано. Визуелни аспект лепог ружичастог у чаши део је шарма доброг розеа. Ако је контакт предуг боја ће бити прејака а недовољно дуг даће вино бледо и бљутаво.