VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Roze postao hit

Kao i u celom vinskom svetu su sve traženiji i ozbiljna konkurencija i belim i crnim vinima.  Na našim trpezama bili su redak gost, jer su najčešće bili neprihvatljiva mešavina belog i crnog vina, od kojih su obavezno jedno od njih, ponekad i oba, imala neku manu ili bolest koju je trebalo sakriti ili barem ublažiti. Doživljavana su kao „dva loša ubiše Miloša”. 

U svetu su imali svoje padove i uspone, kao lepa, sveža i lepršava vina. U Francuskoj su, oduvek, pokrivali najmanje petinu potražnje. Crna su uvek pokrivala više od polovine tražnje, a ostatak bela i rozei, najčešće ravnopravno.
 

Svuda gde su bela vina suviše slaba da prate jak obrok, a crna pak suviše jaka pa ukusom dominiraju, nadjačavaju jelo, kao idealno rešenje uskaču rozei. Kod nas su, sve donedavno, taj prazni prostor pokrivale ružice prokupca, koji je u Srbiji, u mnogim vinogorjima bio najzastupljenija sorta, ponekim i preko 80 odsto. Siromašan u boji, u podrumima Rubina i Navipa, prerađivan je u prihvatljive ružice, koje su bile lepi pratioci roštilja, tada našeg vrhunskog gurmanluka.

Tek, početkom ovog veka, roze dobija svoju publiku.  On prvo postaje „damsko” vino. Kod lepšeg pola je omiljen, koji ga doživljava kao sok, ima lepu boju, lepo izgleda u čaši, aromatično je, sveže, lepršavo. U našim prilikama, roze je tako prva lektira početnika, posle koje se otvaraju vrata i za složenije štivo. Kad se govori o tome ne može se zaobići vinarija „Šijački” u Banoštoru. Njen vlasnik, naš veliki vinar, Milan, kreirao je roze preradom muskat hamburga, stonog grožđa posađenog radi prodaje na pijaci.

Velikom ljubitelju vina bilo je žao da ga prodaje nakupcima i već drugu berbu preradio je u vino.  Njegov podrum, dotle poznat po vrhunskim belim vinima, postao je najpoznatiji po rozeima koji su najprodavaniji, promovišući tako i druga vina kuće. U restoranu „Beza” na ulazu u novosadski Štrand, hrlile su devojke na čijim stolovima su bili isključivo bokalići i čaše sa vinom lepe svetlocrvene boje.

Uživale su u muskatnom mirisu, pomešanom sa aromama jagoda i ruža, i voćnom ukusu grožđa i šire. Mlado, sveže, naivno, bez nadogradnje, suvo, sa tek mrvicu zaostalog grožđanog šećera. Vino kome ne mogu odoleti ni žene ni deke, kako to primeti jedan ugostitelj.
 

Roze vinarije „Vinum”, doktora Milana Ubavića, iz berbe frankovke 2004. na velikom ocenjivanju u Parizu, dobija srebrnu medalju. Vinarija „Šukac” u Sremskoj Kamenici kupažom kaberne sovinjona, frankovke i muskat hamburga lansira roze privlačne boje, voćnih aroma, lepe svežine i pitkosti. Vinarija „Salaksija” u Rakovcu od pino noara dobija roze koji može da zadovolji većinu zahteva gastronomije. 

U podrumu Milana Petrovića, dr Vlada Kovač, autor prvih rozea kod nas, poznavalac francuskih dostignuća u toj tehnologiji, od kaberne sovinjona, cedi vino u kome svi vinski znalci prepoznaju njegovu ruku. Slično ovom, nastao je, uz njegovu asistenciju, i roze u Mrđaninovoj vinariji u Sremskim Karlovcima. 

Od najpoznatije sorte vinove loze dobijena su dva vina sa unapred jasnom idejom: roze, lagan, svež, mirisan i pitak, i pravi kaberne koji se pije samo u izuzetnim prilikama i uz odabrano jelo. Među ozbiljnijim rozeima, kao osveženje na našem tržištu je roze vinarije „Bjelica” od tri vrhunske francuske sorte: kaberne sovinjon, merlo i marselan. I da dalje ne nabrajam. Danas gotovo sve naše vinarije u svojoj produkciji imaju i roze, koje je vremenom postalo najtraženije vino. 

O rozeima se sve više govori u svetu vina. Priređuju se njegove degustacije, predstavljanja i komercijalne smotre. O njihovoj proizvodnji sve više brine i svetska nauka. Saopštava rezultate svojih istraživanja, tako da su ona sve boljeg i stabilnijeg kvaliteta. Tako je došlo do tolike šarolikosti, da mogu da udovolje većini zahteva potrošača, kako onih tradicionalnih tako i onih mladih, početnika. 

Sljubljuju se s mnogim jelima, pitki su, laki, osvežavajući. Kako neko primeti „nisu prepotentni, sami se uvlače pod kožu”. Kompromisni su, vole ih konobari. Rozei su njihovi „džokeri”, kad su u dilemi šta da ponude gostu uz neko jelo, tu su rozei kao veliki prijatelji hrane.  

U dilemi: belo ili crno, najbolja odluka je roze. Zapravo, ukus rozea bliži je belom nego crnom vinu iako bez kompleksnosti i širokog spektra jednog i drugog. Tanini i hrast se zapravo ne osećaju. Iako su najbolji suvi i sveži, postoje neki koji su slatkasti ali nijedan nije opojno sladak.

 Aciditet i telo su dve glavne komponente njegovog ukusa. Rozee je najbolje piti dok su mladi i sveži, kroz godinu do tri od berbe. Generalno, rozei sa laganim telom  i visokom kiselinom dolaze iz hladnih klima, a  punijeg tela i niže kiselosti iz toplijih zemalja. 

Dobar roze je teško napraviti. Boja dolazi iz kontakta sa pokožicom grožđa. I nikad nije blend crnog i belog vina. I po našem Zakonu o vinu, dobija se samo od crnih sorti. Ključni element je stoga koliko treba ostaviti sok u kontaktu sa pokožicom, jer je boja u pokožici. To vreme mora biti savršeno tačno ili vino neće biti balansirano. Vizuelni aspekt lepog ružičastog u čaši deo je šarma dobrog rozea. Ako je kontakt predug boja će biti prejaka a nedovoljno dug daće vino bledo i bljutavo.