ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Купажа за понос

 Упакована у прелепу дрвену кутију представља прави поклон, која је визит-карта нашег винарства, нашег града, па и државе. Вино је одувек био леп поклон, јер је само по себи дар. Дар природе. Имам је на столу. Неотворену. Чувам је за неку специјалну прилику и госте који знају да цене вино.

На тешкој, бокастој боци, на великој етикети, енигматичан, збуњујући текст: „Три грашца једна инспирација”. Поклонили су ми је власници винарија „Шукац”, „Антонијевић” и „Војновић”. Прве две су с десне стране Дунава у Сремској Каменици и Лединцима, а Војновићева с леве стране велике реке, у Бегечу. 

Сва тројица су чланови Новосадског винског пута, заједно са још пет винских кућа. Окупила их је и промовисала Туристичка организација града. На тај начин оне су изашле из анонимности. 

Град и Покрајина су им помогли и финансијски, како би имали с чиме да дочекују све бројније туристе из земље и далеког света. Винима која оне нуде може се саставити винска карта достојна најелитнијих ресторана.

На свим винским манифестацијама наступају сложно и заједно, што је особина која је ретка међу нашим винарима. Јово Антонијевић, Аца Савић и Сава Војновић своја вина групишу по категоријама и заједно их представљају гостима.
Тако је дошло до идеје о сувенирском вину о којем је данас реч.

На традиционалном „Интерфесту” на Милетићевом тргу у Новом Саду, у веселој атмосфери индукованој и добром капљицом, поменута тројица винара нудили су гостима да пробају „купажу два грашца и једног италијанског ризлинга”. „Ово нема нигде да се купи”, говорили су. Шала је успела - гости су били одушевљени. Тако је рођена идеја да „три вина направе четврто”. Отуд „три грашца једна инспирација”.

Напуњених 200 боца, у луксузним дрвеним кутијама, крећу у свет. Занимљиво је да поклањање бутељке вина код нас још није уобичајено ни одомаћено. Кад вам Словенац поклони флашу свог аутохтоног вина зелен или вас позове на чашу тог вина, онда будите уверени да вам је исказао посебну част и уважавање. 

Оно се као словеначка посебност и драгоценост поклања највишим страним државницима, с њим се дочекују најдражи гости и пријатељи. 

Има у винској дежели, сигурно је, бољих, скупљих и познатијих вина, али је зелен (нагласак је на другом е), вино које потиче од истоимене сорте којег нема нигде осим у горњем делу Випавске долине.

С Мартином Цандиром био сам у највећој винотеци у бившој Југославији, у Птују. У њој се чувају вина почев од 1914, па до данашњих времена. Боца из тих првих година Првог светског рата има само по двадесетак и оне се не продају, „оне немају цену, оне су наш словеначки споменик” рекли су нам љубазни домаћини. 

Док смо ми разгледали управо те споменике, наишао је председник Милан Кучан, да купи две боце вина из године рођења државника код којег је ишао у посету наредних дана.

Слично је и у другим, посебно виноградарским земљама. У њима сваки крај има своје „ударно” вино. У Далмацији дингач, у Херцеговини жилавку и блатину, у Црној Гори вранац, у Мађарској токај...

Ми имамо грашац. По мишљењу неких Фрушка гора му је постојбина. Али он је за нас и нашу науку још непознаница, „недешифровано писмо”. Она је већ дуго прави репрезент Срема. Наша водећа бела сорта, на којој је стицан и наш вински укус, што јој гарантује дуги век. 

Занимљиво је, међутим, да је и странци прихватају „на прву лопту”. Сведок сам многих дегустација туриста из многих земаља света у нашим подрумима. Редовно се одушевљавају траминцем, совињоном, шардонеом али на крају углавном купују грашац. Он им намеће своју благост и љупкост. Средње је алкохолности и примерене свежине.

Друштвено вино, како је приметила једна енглеска туристкиња у Милановићевом подруму у Сурчину. Није избирљиво на храну. 

Пуна су га уста, топлог и киселкастог укуса. Ненаметљивих сортних арома, угодне питкости, карактеристичне горкости на крају која је карактерна врлина северњачких вина.

Три грашца, добијена инспирацијом тројице младих винара, које је удружила Туристичка организација града Новог Сада, потврда је да је вино синоним индивидуалности. Да не постоје два иста вина. Још је Мојсије тврдио да са једног истога чокота двојица винара не могу да направе два иста вина.

 У купажи „два грашца и једног италијанског ризлинга” добијено је четврто вино, боље од сваког појединачног које оно садржи у себи. Антонијевићево  му је дало пуноћу, грашац из винарије „Шукац” Аце Савића ароматичност, а Војновићево уравнотеженост, хармоничност.

Леп пример који говори да на овој, иначе захвалној сорти треба радити, посветити јој много више пажње, да би се искористили сви њени запретани потенцијали. И ње и сремске планине. Наше комшије у Хрватској могу нам бити узор у томе. У Кутјеву постоји и трг који носи име грашевине.