VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Kupaža za ponos

 Upakovana u prelepu drvenu kutiju predstavlja pravi poklon, koja je vizit-karta našeg vinarstva, našeg grada, pa i države. Vino je oduvek bio lep poklon, jer je samo po sebi dar. Dar prirode. Imam je na stolu. Neotvorenu. Čuvam je za neku specijalnu priliku i goste koji znaju da cene vino.

Na teškoj, bokastoj boci, na velikoj etiketi, enigmatičan, zbunjujući tekst: „Tri grašca jedna inspiracija”. Poklonili su mi je vlasnici vinarija „Šukac”, „Antonijević” i „Vojnović”. Prve dve su s desne strane Dunava u Sremskoj Kamenici i Ledincima, a Vojnovićeva s leve strane velike reke, u Begeču. 

Sva trojica su članovi Novosadskog vinskog puta, zajedno sa još pet vinskih kuća. Okupila ih je i promovisala Turistička organizacija grada. Na taj način one su izašle iz anonimnosti. 

Grad i Pokrajina su im pomogli i finansijski, kako bi imali s čime da dočekuju sve brojnije turiste iz zemlje i dalekog sveta. Vinima koja one nude može se sastaviti vinska karta dostojna najelitnijih restorana.

Na svim vinskim manifestacijama nastupaju složno i zajedno, što je osobina koja je retka među našim vinarima. Jovo Antonijević, Aca Savić i Sava Vojnović svoja vina grupišu po kategorijama i zajedno ih predstavljaju gostima.
Tako je došlo do ideje o suvenirskom vinu o kojem je danas reč.

Na tradicionalnom „Interfestu” na Miletićevom trgu u Novom Sadu, u veseloj atmosferi indukovanoj i dobrom kapljicom, pomenuta trojica vinara nudili su gostima da probaju „kupažu dva grašca i jednog italijanskog rizlinga”. „Ovo nema nigde da se kupi”, govorili su. Šala je uspela - gosti su bili oduševljeni. Tako je rođena ideja da „tri vina naprave četvrto”. Otud „tri grašca jedna inspiracija”.

Napunjenih 200 boca, u luksuznim drvenim kutijama, kreću u svet. Zanimljivo je da poklanjanje buteljke vina kod nas još nije uobičajeno ni odomaćeno. Kad vam Slovenac pokloni flašu svog autohtonog vina zelen ili vas pozove na čašu tog vina, onda budite uvereni da vam je iskazao posebnu čast i uvažavanje. 

Ono se kao slovenačka posebnost i dragocenost poklanja najvišim stranim državnicima, s njim se dočekuju najdraži gosti i prijatelji. 

Ima u vinskoj deželi, sigurno je, boljih, skupljih i poznatijih vina, ali je zelen (naglasak je na drugom e), vino koje potiče od istoimene sorte kojeg nema nigde osim u gornjem delu Vipavske doline.

S Martinom Candirom bio sam u najvećoj vinoteci u bivšoj Jugoslaviji, u Ptuju. U njoj se čuvaju vina počev od 1914, pa do današnjih vremena. Boca iz tih prvih godina Prvog svetskog rata ima samo po dvadesetak i one se ne prodaju, „one nemaju cenu, one su naš slovenački spomenik” rekli su nam ljubazni domaćini. 

Dok smo mi razgledali upravo te spomenike, naišao je predsednik Milan Kučan, da kupi dve boce vina iz godine rođenja državnika kod kojeg je išao u posetu narednih dana.

Slično je i u drugim, posebno vinogradarskim zemljama. U njima svaki kraj ima svoje „udarno” vino. U Dalmaciji dingač, u Hercegovini žilavku i blatinu, u Crnoj Gori vranac, u Mađarskoj tokaj...

Mi imamo grašac. Po mišljenju nekih Fruška gora mu je postojbina. Ali on je za nas i našu nauku još nepoznanica, „nedešifrovano pismo”. Ona je već dugo pravi reprezent Srema. Naša vodeća bela sorta, na kojoj je stican i naš vinski ukus, što joj garantuje dugi vek. 

Zanimljivo je, međutim, da je i stranci prihvataju „na prvu loptu”. Svedok sam mnogih degustacija turista iz mnogih zemalja sveta u našim podrumima. Redovno se oduševljavaju tramincem, sovinjonom, šardoneom ali na kraju uglavnom kupuju grašac. On im nameće svoju blagost i ljupkost. Srednje je alkoholnosti i primerene svežine.

Društveno vino, kako je primetila jedna engleska turistkinja u Milanovićevom podrumu u Surčinu. Nije izbirljivo na hranu. 

Puna su ga usta, toplog i kiselkastog ukusa. Nenametljivih sortnih aroma, ugodne pitkosti, karakteristične gorkosti na kraju koja je karakterna vrlina severnjačkih vina.

Tri grašca, dobijena inspiracijom trojice mladih vinara, koje je udružila Turistička organizacija grada Novog Sada, potvrda je da je vino sinonim individualnosti. Da ne postoje dva ista vina. Još je Mojsije tvrdio da sa jednog istoga čokota dvojica vinara ne mogu da naprave dva ista vina.

 U kupaži „dva grašca i jednog italijanskog rizlinga” dobijeno je četvrto vino, bolje od svakog pojedinačnog koje ono sadrži u sebi. Antonijevićevo  mu je dalo punoću, grašac iz vinarije „Šukac” Ace Savića aromatičnost, a Vojnovićevo uravnoteženost, harmoničnost.

Lep primer koji govori da na ovoj, inače zahvalnoj sorti treba raditi, posvetiti joj mnogo više pažnje, da bi se iskoristili svi njeni zapretani potencijali. I nje i sremske planine. Naše komšije u Hrvatskoj mogu nam biti uzor u tome. U Kutjevu postoji i trg koji nosi ime graševine.