ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Фрушка сакристија совињона

У разговору вођеном пре десетак дана у Сремским Карловцима, власник највећег винског храма у Срему није био у прилици да ми омогући праву „оверу” капљице која је међу хиљадама вина из 25 земаља освојила треће место међу белим винима. Наши вински „шмекери” открили су га и попили, много прe него што је оно сервирано међународном оцењивачком жирију у Београду. 

Још један аргумент тврдњама да се и код нас ствара винска култура, да је међу нашим енофилима све више оних са негованим непцем, који воде рачуна о томе шта и колико пију.

Охлађена и орошена бутељка платинастог совињона је на столу. Тако више не морам да верујем на реч ни Бајилу, ни стручњацима београдског жирија. О укусима се не расправља, каже стара народна мудрост. То посебно важи за вино јер његова оцена увек је субјективна. Стручни жирији постоје зато да се њиховим субјективним чулима дође до што објективнијег вредновања. 

У животу, међутим, постоји само један прави судија: онај који га пије. Да би се у њему истински уживало треба га познавати, знати што више о њему као једној од најсложенијих текућина на Земљи. Његовом аутопсијом, наука је открила да оно садржи више од хиљаду и по састојака. Има их још неоткривених.

Имајући све то на уму, Бајиловом совињону приступам са великим очекивањем, са нестрпљењем и радошћу. Први гутљај добро сам „прожвакао”, пустио низ грло и затворених уста издахнуо кроз нос, како су ме давно научили моји професори. Осетио сам неко чудесно блаженство, које се јавља само у ретким приликама, у сусрету са великим винима. 

Први утисак који сам записао у свом новинарском нотесу био је: „Још један доказ да у Фрушкој гори могу да рађају совињони са ништа мање сјаја него у његовој домовини у долини Лоаре у Француској”. После неколико великих вина овог новог госта у нашим сремским виноградима Бајило је дефинитивно потврдио да је Фрушка гора права сакристија за ову лозу.

Боја вина је жутозеленкаста. На зидовима чаше оставља густи траг, који брзо прелази у сузе које говоре о томе да је реч о вину које има чврсту кичму. Већ први удах прилично је интензиван у коме се мешају чисти воћно-цветни мириси, препознатљиво совињонски, дивља шпаргла, лимун, рибизла, зелене јабуке и крушке, диње, траве... 

Кад удахнете дубоко пре сваког гутљаја, до изражаја долази богатство вина и совињонски карактер који се прекрасно отвара на непцу. Угодни травнати карактер прате друге сложене ароме, трајно свеже и сочне. Атрактивна структура упошљава комплетну језичку чулну апаратуру стварајући ужитак у персоналности и избалансираности овога вина. На укусу је драстично суво, али богато и заобљено, са високим киселинама које маестрално контролише релативно јаки алкохол од 13,5 малигана.

На питање зашто ова сорта, широко раширена по свету, за коју Французи држе да је „краљ вина и вино краљева”, код нас стиже стидљиво и полако, тек сада, одговор је једноставан: Зато што смо тек у овом веку престали да будемо земља шприцераша и јефтиних вина. Совињон блан сам крчи свој победoносни пут у наша виногорја. 

Постаје опште призната сорта и код нас као што је то већ одавно у свету. Пратећи све наше урадке, како би рекли у Хрватској, пре свега у Срему, сви они били су добри или много добри. Сами себе доказују конзумацијом. Ниједан наш совињон, а пратим их одавно, није ме разочарао. Реч је о сорти, која се са ризлингом рајнским бори за друго место на свету међу белим винским лозама. 

Први је шардоне. Одликује се великом варијабилношћу, посебно својим ароматским карактеристикама, својом комплексношћу, како се то каже по новој терминологији у свету вина. Добро се прилагођава различитим условима гајења, посебно у нешто свежијим климатима који се одликују већим разликама између дневних и ноћних температура. Таквих потеса на нашој царској планини је безброј, идеалним за овај чокот да на њима током хладнијих летњих ноћи ствара ароме својствене совињону. 

Реч је о сорти велике бујности која даје најбоље резултате на сиромашним или мање плодним земљиштима. Средње је родности, уз честу појаву рехуљавости, најчешће због претеране бујности. Даје бела сува вина, веома елегантна и префињена. Подесно је и за краће или дуже одлежавање у храстовим судовима. Применом касних берби или препуштањем племенитој трулежи, омогућава добијањe једног од најчувенијих десертних вина на свету сотерн. 

У највећем расаднику винских калемова у Раушеду у Италији, су још пре више од пола века лансирали клон совињона R3, који је и данас један од најтраженијих на свету. Овај историјски клон даје одличне резултате и у најтежим педоклиматским условима. Тридесетак година касније у Раушеду су издвојена још три клона, од којих један спада у тзв. групу „зелених”, коју карактерише изражена травнатост. 

Два су сличнија француским типовима који се одликују аромама зрелог воћа и зачинских тонова. Наш велики енолошки маг, Владан Николић, каже да су најбољи совињони они који се добијају од више клонова и са више локалитета. Сетио сам се ових његових речи дегустирајући Бајилову платину, која је, чини ми се, извукла све оно што је најбоље из Фрушке горе и додала му нешто наше.