ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Бајилова платина

Међу 650 винарија из 25 виноградарских земаља света, ако је судити по оценама тридесетак међународних стручњака, који су сачињавали судијски жири, посебно су заблистали сремски винари. Њихова вина освојила су највише платинастих медаља, које су већег сјаја од оних златних са највише карата. 

И овај осврт о сајму, пишем после два месеца од затварања четвртог винског београдског скупа, без страха да ће ме неко од колега претећи и писати о ономе што сам замислио.

А, замислио сам да пишем о совињону винарије Бајило у Сремским Карловцима. О вину које је, међу хиљадама сунчевих капљица, оцењено као треће по вредности, само за нијансу слабије од прва два.

- Кад су ми синови Петар и Стеван, телефоном јавили да смо добили платину нисам реаговао, остао сам хладан и мирно наставио посао у винарији. Непуних сат времена затим, телефони су почели да звоне непрестано, стизали су гости, наступило је лудило, које, ево још увек траје - каже ми власник винарије Предраг Бајило, пре неколико дана. 

- Пије се и платина? - примећујем.

- Тражи, али узалуд - одговара Предраг и наставља: - Моје муштерије биле су брже од међународних експерата. Совињон је попијен пре оцењивања, остала је само понека „залутала” боца у подруму.

Ово је још једна потврда да је међу нама све више љубитеља вина са школованим непцем, потрошача који све више знају о вину, и воде рачуна о томе шта купују.

Винима која на великим оцењивањима освоје највеће признање власници винарије одмах дижу цену, најчешће на 100 евра. Рачунајући да већина наших купаца премало зна о најстаријем човековом пићу и да „пију ушима” а не непцем.

Бајило, познајем га дуго, другачијег је кова. Он би свом совињону, уверен сам, да га још има, спустио цену наниже. И тиме потрошача увери у каквоћу вина која сазревају у његовим бачвама.

Кад су Сремци крајем прошлог века крчили винограде Бајило је куповао земљу коју су они продавали. Кад су сви садили беле винске сорте, он је садио црне. Сви љубитељи црних вина упућивани су на његову адресу. Кад су се крајем деведесетих Карловчани оријентисали на црне, он је садио беле винске сорте. Кад су се Сремци, верујући више у све што је страно, окренули француским сортама, он је постао својеврсно огледно добро домаћих аутохтоних новостворених сорти. На његових 30-ак хектара винограда, колико тренутно има, око 70 посто је под неоплантом, силом, пробусом и другим сортама створеним у Институту у Сремским Карловцима. 

За наредно пролеће већ је припремио земљу и наручио осам хиљада лозних калемова силе и клона грашца SK-54.

„Остајем”, каже, „веран нашим сортама. Ниједан странац ми још није затражио шардоне, то има на сваком киоску по свету, сви хоће да пробају нешто наше. Држе се оне народне „Кад си у Риму, понашај се као Римљанин”. Ево, неки дан су ми са крузера који пловим Дунавом тражили да им испоручујем месечно по хиљаду литара силе и пробуса. Одбио сам их, јер би онда моје сталне муштерије оставио без тих вина. А њих мораш да негујеш, као и вино. Само мало дуже.”

Бајило негује своје муштерије и ценама. Сва његова вина су око хиљаду динара. Сремски Карловци су тако постали познати по томе да су у њима вина јефтинија у центру града него на његовој периферији.

Бајилов подрум је у Улици патријарха Рајачића. У центру места. Бивши лагум, из 1864. године. Дуг 50 метара. Сличних њему у Карловцима је у прошлости било више стотина. Бајило је овај закупио на 60 година и обновио под надзором Покрајинског завода за заштиту споменика културе. 

Четрдесет метара је испод нивоа земље. Температура у њему је 11 степени, свих 365 дана у години. Природна и константна, што погодује очувању и стицању квалитета вина. Данас је то најпосећенији вински храм у Срему, којег вински заљубљеници не заобилазе. У његовом предњем делу је и простор за 120 гостију за дегустацију. Има и простор за ручавање, за 55 посетилаца.

И у вински туризам породица Бајило одлучила се на време и на прави начин. Његова вина пију се и продају на његовом кућном прагу. Његов вински храм затворен је за госте само два дана у години - на Ђурђевдан и Божић. 

Спада у моје пријатеље с којима најрађе разговарам, уз чашицу вина. Радујем се договореном сусрету идуће недеље, уз боцу-две платинастог совињон блана, из резерве „затурене” негде у подруму.