VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Grašac u braku s tamnjanikom

Pet platinastih medalja, u pet mesnih vinarija, hladno je dočekano i u samim Sremskim Karlovcima. To niko nije obeležio i zabeležio. Ni vinari, ni opštinske institucije, pa ni Turistička organizacija, lokalni restorani, ugostitelji, hotelijeri... Baš niko. Zašto?
 

Moj odgovor bi bio: „Sremac se najlepše oseća sa gostom u podrumu. Tu je on u svom elementu, uveren u svoje dobro vino, oseća se nadmoćno i samouvereno. Pomalo je i hvalisav. Pravi gazda i dobar domaćin. Siguran u sve. Čeka vaš sud, uveren da ćete reći da je vino izvrsno. Ta niste vi prvi u njegovom podrumu.”
 

Priča o nagrađenom vinu verus GT, o kome je danas reč, vinarije „Verus Kiš”, bila bi nepotpuna i kusa ako bi preskočili zasluge legendarnog Slavka Kiša. Elem, ovoj veliki poštovalac grašca belog, autor je vinograda iz kojih je brano grožđe koje čini kičmu i telo upravo nagrađenog vina. Podigao ih je na idealnim sunčevim lovištima: Čušilovo, Lipovac, Matej, Krstuševina i Dimši do, početkom devedesetih godina prošlog veka. 
 

Jedno od prvih vina dobijenih iz njih ušlo je u noviju istoriju sremskog, pa ako hoćete, i jugoslovenskog vinarstva. Na majsko ocenjivanje, na Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu, poznato kao naše državno prvenstvo, početkom devedesetih, stigla su prvi put posle Drugog svetskog rata i privatna vina.

Četvorica vinara usudila su se da prvake svojih konoba sukobe s renomiranim i moćnim vinima velikih i, do tada, nepristupnih društvenih asova. I zamalo da se dogodi čudo. U kategoriji najmasovnijih, belih vina, šampionska titula prvaka države za prsa je izmakla kapljici prerađenoj i odnegovanoj u jednom malom, starom sremskokarlovačkom lagumu.
Kao i u sportu, sledio je „plej-of”. 

Pobedio je karlovački rizling, ali „Navipov”, berba 1990. Zvuči paradoksalno, ali time su svi bili zadovoljni. Organizatori sajma pre svih: šampionska titula pripala je vinu najveće vinske kuće u zemlji, (dobrom platiši), koja svake godine ulaže veliki novac za prezentaciju svojih vina i drugih pića na našoj najvećoj smotri poljoprivrede. Zadovoljni su bili i članovi žirija, jer bi, kako mi tada iskreno reče predsednik Komisije dr Vlada Kovač, pale velike sumnje i prigovori, da je bilo drugačije.

Najzadovoljniji od svih bio je Slavko Kiš!
„Prezadovoljan sam osvajanjem velike zlatne medalje i, naravno, počašćen što je moj italijanski rizling bio u borbi za sam vrh. Potvrdilo se da i mi, mali privatnici, možemo i imamo šta da kažemo u vinarstvu. Da je on postao šampion bila bi sramota za vinariju u kojoj štabovi ljudi, vrhunskih stručnjaka i znalaca brinu o vinu i njegovoj sudbini. I što je najvažnije, radi se o pobedniku, objektivno najboljem, kome ništa (ne) nedostaje.” Pokazaće se uskoro da je pomenuta epizoda bila početak vraćanja stare slave vekovnoj vinskoj prestonici Fruške gore.
 

Vina Slavka Kiša su među najviđenijima. Prednjači u mnogo čemu. Prvi je prihvatio inoks sudove. U shvatanju značaja higijene, takođe. „U podrume se u papučama ulazi.” Pušenje najstrože zabranjeno. Sarađuje sa našim vrhunskim stručnjacima. Veliki je protivnik plastike. Vino je ne trpi, govorio je. Odbijao je da ga toči u plastične kanistre, uz osmeh i objašnjenje da se u njima kvari ono u šta je on uložio ogroman trud i ljubav, da bi ono bilo što bolje.

 Svojim naslednicima Slavko je ostavio vinograde ali i veliki ugled i ime koje je sticao sve do svoje smrti u 85. godini. U pomenutoj epizodi 1991, kad se njegov grašac borio u finalu za prvaka Jugoslavije, imao je 61 godinu. Njegovi naslednici vinograda su unuka Tamara i njen suprug Siniša Popov. Pored dedinih 5,5 hektara zasadili su 2014. još dva i sada su vlasnici 7,5 hektara. Svoju vernost dedi iskazali su imenom svoje vinarije Verus Kiš. Osvajanjem najnovijeg priznanja, potvrdili su da dostojno brane i veliki ugled koji ide uz prezime Kiš. Miraz koji je veći i od samih vinograda. 

U razgovoru sa Sinišom o nagrađenom vinu, primećujem da je Slavko Kiš bio veliki poštovalac sortnih vina, sa velikim podozrenjem govorio je o kupažama.  Moj sagovornik, Siniša Popov, spremno uzvraća: „Imali smo to na umu, ali on nas je učio i da treba tragati za nečim novim, eksperimentisati, igrati se i doterivati vino, da ne bude ni čupavo ni musavo. Uveren sam da bi bio ponosan na ovu našu kupažu grašca i tamnjanike”.
 

U saradnji sa konsultantom vinarije, enologom Tanjom Đuričić, sa kojom vinarija sarađuje već dve godine, kreirana je ova zanimljiva i originalna mešavina dve naše odomaćene sorte. Graševinu su brali dve nedelje ranije, da bi sačuvali njenu svežinu, i pomešali je sa tamnjanikom koja je modifikovala aromatiku i alkohol. 

Za godinu dana verus GT osvojio je tržište ambalažom i kvalitetom. Prva boca kupljena je privučena etiketom i opremom boce, a druga i sve naredne sadržajem prve boce. Deda Slavko nije voleo kupaže, ali sam siguran da bi bio ponosan na ovaj brak „njegove” graševine. Grašcu kao pijućem vinu našeg naroda, vinarija „Verus Kiš” priredila je ugodno iznenađenje ovom zanimljivom kreacijom. 
 

U isto vreme, svedoci smo da neke vinarije, eksperimentišući sa selekcionisanim kvascima, žele da dobiju graševinu sa drugačijim odlikama od njenih, kao na primer da poprimi arome traminca i sovinjona. Odgovor vinarije „Verus Kiš” je da se to, umesto frankenštajnovskim postupkom, može postići jednostavnijim, prirodnim putem. Dobili su zanimljiv rezultat mirisne pitkosti graševinu sa tamnjanikom.