VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Bajilova platina

Među 650 vinarija iz 25 vinogradarskih zemalja sveta, ako je suditi po ocenama tridesetak međunarodnih stručnjaka, koji su sačinjavali sudijski žiri, posebno su zablistali sremski vinari. Njihova vina osvojila su najviše platinastih medalja, koje su većeg sjaja od onih zlatnih sa najviše karata. 

I ovaj osvrt o sajmu, pišem posle dva meseca od zatvaranja četvrtog vinskog beogradskog skupa, bez straha da će me neko od kolega preteći i pisati o onome što sam zamislio.

A, zamislio sam da pišem o sovinjonu vinarije Bajilo u Sremskim Karlovcima. O vinu koje je, među hiljadama sunčevih kapljica, ocenjeno kao treće po vrednosti, samo za nijansu slabije od prva dva.

- Kad su mi sinovi Petar i Stevan, telefonom javili da smo dobili platinu nisam reagovao, ostao sam hladan i mirno nastavio posao u vinariji. Nepunih sat vremena zatim, telefoni su počeli da zvone neprestano, stizali su gosti, nastupilo je ludilo, koje, evo još uvek traje - kaže mi vlasnik vinarije Predrag Bajilo, pre nekoliko dana. 

- Pije se i platina? - primećujem.

- Traži, ali uzalud - odgovara Predrag i nastavlja: - Moje mušterije bile su brže od međunarodnih eksperata. Sovinjon je popijen pre ocenjivanja, ostala je samo poneka „zalutala” boca u podrumu.

Ovo je još jedna potvrda da je među nama sve više ljubitelja vina sa školovanim nepcem, potrošača koji sve više znaju o vinu, i vode računa o tome šta kupuju.

Vinima koja na velikim ocenjivanjima osvoje najveće priznanje vlasnici vinarije odmah dižu cenu, najčešće na 100 evra. Računajući da većina naših kupaca premalo zna o najstarijem čovekovom piću i da „piju ušima” a ne nepcem.

Bajilo, poznajem ga dugo, drugačijeg je kova. On bi svom sovinjonu, uveren sam, da ga još ima, spustio cenu naniže. I time potrošača uveri u kakvoću vina koja sazrevaju u njegovim bačvama.

Kad su Sremci krajem prošlog veka krčili vinograde Bajilo je kupovao zemlju koju su oni prodavali. Kad su svi sadili bele vinske sorte, on je sadio crne. Svi ljubitelji crnih vina upućivani su na njegovu adresu. Kad su se krajem devedesetih Karlovčani orijentisali na crne, on je sadio bele vinske sorte. Kad su se Sremci, verujući više u sve što je strano, okrenuli francuskim sortama, on je postao svojevrsno ogledno dobro domaćih autohtonih novostvorenih sorti. Na njegovih 30-ak hektara vinograda, koliko trenutno ima, oko 70 posto je pod neoplantom, silom, probusom i drugim sortama stvorenim u Institutu u Sremskim Karlovcima. 

Za naredno proleće već je pripremio zemlju i naručio osam hiljada loznih kalemova sile i klona grašca SK-54.

„Ostajem”, kaže, „veran našim sortama. Nijedan stranac mi još nije zatražio šardone, to ima na svakom kiosku po svetu, svi hoće da probaju nešto naše. Drže se one narodne „Kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin”. Evo, neki dan su mi sa kruzera koji plovim Dunavom tražili da im isporučujem mesečno po hiljadu litara sile i probusa. Odbio sam ih, jer bi onda moje stalne mušterije ostavio bez tih vina. A njih moraš da neguješ, kao i vino. Samo malo duže.”

Bajilo neguje svoje mušterije i cenama. Sva njegova vina su oko hiljadu dinara. Sremski Karlovci su tako postali poznati po tome da su u njima vina jeftinija u centru grada nego na njegovoj periferiji.

Bajilov podrum je u Ulici patrijarha Rajačića. U centru mesta. Bivši lagum, iz 1864. godine. Dug 50 metara. Sličnih njemu u Karlovcima je u prošlosti bilo više stotina. Bajilo je ovaj zakupio na 60 godina i obnovio pod nadzorom Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture. 

Četrdeset metara je ispod nivoa zemlje. Temperatura u njemu je 11 stepeni, svih 365 dana u godini. Prirodna i konstantna, što pogoduje očuvanju i sticanju kvaliteta vina. Danas je to najposećeniji vinski hram u Sremu, kojeg vinski zaljubljenici ne zaobilaze. U njegovom prednjem delu je i prostor za 120 gostiju za degustaciju. Ima i prostor za ručavanje, za 55 posetilaca.

I u vinski turizam porodica Bajilo odlučila se na vreme i na pravi način. Njegova vina piju se i prodaju na njegovom kućnom pragu. Njegov vinski hram zatvoren je za goste samo dva dana u godini - na Đurđevdan i Božić. 

Spada u moje prijatelje s kojima najrađe razgovaram, uz čašicu vina. Radujem se dogovorenom susretu iduće nedelje, uz bocu-dve platinastog sovinjon blana, iz rezerve „zaturene” negde u podrumu.