(FOTO) DNEVNIK U GREBENCU Selo koje uvek zove kući, u kojem se živi u slozi i prirodi iz snova, BANATSKI RAJ ISPOD ZAGAJIČKIH BRDA

Tako tvrde meštani, a i nisu daleko od istine, kad odete na lice mesta i uverite se u sve te egzotične blagodeti južnog Banata. Još kad meštani složno žive, pa onda zaista sve deluje rajski!

– Jako lepo živimo i međusobno kad treba se pomažemo, zato su svi i oduševljeni kad dođu kod nas – veli predsednik Saveta Mesne zajednice Grebenac Nikolaje Miklja, inače učitelj pred penziju. – Uvek nađemo zajednički jezik, složni smo, zato nam svaka organizacija i uspe. Trudimo se da dosta dobro držimo selo, jer se narod oslanja na nas. Zato nam je trenutno prioritet da održavamo ono što imamo.

Međutim, da ne bude kako ulepšavamo selo, ono ima i nekih mana, razume se. Recimo, većina ulica nije asfaltirana, autobus prolazi samo kad je školska godina, vodovod nije njihov, iako imaju besprekornu vodu sa karpatske žile koja izvire na oko 200 lokacija u samom mestu, pa i u ataru, takođe, svaka druga-treća kuća je prazna, sve više kapija je zaključano...

– Ranije su u inostranstvo odlazili roditelji, a decu ostavljali kod babe i dede, pa su nastavljala školovanje kod nas. A sada kad odlaze, i babu povedu – priča učitelj koji trenutno predaje biologiju i engleski, dok je u školi „Mihail Sadoveanu” zaposlen od 1. septembra 1983. godine, s pauzom od sedam godina koje je proveo u Americi.

Kažu da je nedavno jedan „Amerikanac” za 80.000 dolara kupio kuću u Grebencu, ali teše nas time da izgleda kao da je na Dedinju, dok one „normalne” od nabijače ne koštaju više od deset hiljada evra.

– Nama je zemljište u ataru od treće do pete kategorije, a lanac košta do 7.000 evra – dodaje naš sagovornik. – Sad ko se i bavi poljoprivredom uglavnom seje kukuruz, suncokret i žito. Vinograda više nemamo, voćara ponešto, a i stočara je sve manje. Nema ljudi, pa nema ni ko da radi.

Devojčice zlata vredne

Uspeh neke škole jesu deca i njihovi rezultati. U Grebencu osmoletka „Mihail Sadoveanu” trenutno broji 55 đaka, ali vredni zlata u svakom smislu. Ženska ekipa u malom fudbalu bila je dvaput zaredom prvak Srbije, 2014. i 2015. godine.

– Naše devojčice kreću da te treniraju fudbal još u zabavištu, pa kad dođu u četvrti razred, već su uveliko spremne za utakmice – kaže direktor škole, nastavnih fizičkog vaspitanja i trener malog fudbala Todor Caran. – Neke naše devojčice sad treniraju u većim klubovima, a jedna nam je u reprezentaciji Švajcarske.

Kako se u Grebencu, iz nekog razloga, rađaju više ženska deca, one su te koje više treniraju, ali i koje su, tvrdi Caran, hrabrije od dečaka.

– Kad smo išli na Adu Ciganliju na utakmicu, nismo znali da ćemo biti prvaci Srbije, ali sa nama je išao jedan autobus pun publike. Imali smo i trubače. A oni koji su ostali u selu kažu da nikoga nije bilo na ulici, svi su kod kuće gledali uživo prenos – priseća se direktor.

Kako mnogi odlaze trbuhom za kruhom u Austriju, Nemačku i Ameriku, tako je tokom školske godine selo maltene prazno, jer u njemu prespava svega oko 700 meštana (dok ih je pre tri-četiri decenije bilo i triput više), međutim kad dođe letnji raspust, samo dece bude dvestotinak, a reflektori na igralištu u centru se ne gase od juna do kraja avgusta.

– Ono što nam je trenutno najneophodnije jesu putevi! Rasvetu imamo, imamo i školu, Fudbalski klub „Vulturul”, možda bi nam dobro došla još jedna prodavnica i fabrika koja bi zapošljavala ljude da ne moraju da putuju – navodi Miklja.

U Grebencu tokom cele godine ima nekih dešavnja... Počevši od fašanki, jedinstvenog pokladnog običaja među Rumunima, nešto poput maškara, kada im glavnom Ulicom Vaska Pope prošetaju maskirani meštani i gosti, pa preko Uskrsa, Dana Vaska Pope (29. jun, na dan kad je srpski pesnik rumunskog porekla rođen u Grebencu), te gulašijade koja se organizuje prve nedelje u avgustu, a onda kad naiđe Božić, kažu naši sagovornici da sve izgleda kao u filmovima, samo bez snega.

– Uvek sam voleo svoje selo, nema kome nisam pomogao, a štagod da se dešava i organizuje, učitelj je uvek tu – zaključuje Nikolaje Miklja.

Tekst i foto: Lea Radlovački

Uvek se vraćamo svojim korenima

Život na području današnjeg Grebenca datira još iz antičkog doba, kada su na tom lokalitetu postojala dva utvrđenja: Velika i Mala tvrđava, iliti grad. Selo se pak prvi put pojavljuje u mapama 1100. godine, ali pravi spisi o mestu datiraju iz 1341. kada se pominje pod imenom Gerebenc. On nastanka pa do danas naziv mesta je imao nekoliko varijacija istog korena, pa i značenja reči „greben”.

Da je Grebenac staro vojvođansko selo potvrđuje i podatak da je poslednja crkva, rumunska pravoslavna Vaznesenja Gospodnjeg, podignuta 1722. godine, da je prva Seoska škola sa dva razreda osnovana1791, a vrtić nepun vek kasnije. Današnje ime osmoletke je „Mihail Sadoveanu” po rumunskom piscu, a izgrađena je 1976. godine.

Kulturno-umetničko društvo „Đorđe Košbuk” zvanično je osnovano 1925. godine, ali je prethodno postojao pod nazivom „Plugarul” od 1870. godine, odnosno od momenta kad je pokrenut dvoglasni hor. I sport, odnosno fudbal oduvek je zauzimao važno mesto u životu Grebenčana, pa je tako klub „Vulturul” (orao) osnovan 1936, dok su lovci odvajkada prisutni, a prema „usmenim podacima” zvanično su se okupili u Društvo 1900. godine.

Kako sada pričamo o istoriji sela, logično je i da spomenemo nastavnika istorije Pavela Stefana koji je, po završetku studija u Temišvaru, odlučio da se vrati u rodno selo i svojim mlađim meštanima prenese stečeno znanje.

– Deca nisu toliko svesna lokalne istorije, niti ih ona zanima – iskren je Stefan, dobivši zadatak da prvom prilikom vodi svoje đake na lokacije na kojima se nalaze pokoji ostaci pomenutih tvrđava. – Motivacija bi najpre trebalo da krene od kuće, porodice, da od njih steknu osećaj o svom mestu, pa tek onda mi u školi da ih dodatno motivišemo. Jer, najlepše je kod kuće, odakle god da potičemo, uvek se vraćamo svojim korenima.

Iako je naš sagovornik mlađa garda prosvetara, i te kako uočava razliku među decom kad je on bio đak i sada kad je nastavnik.

– Kao prvo, vremena su se promenila, sve se digitalizovalo, moramo da koristimo nove metode u nastavi, a u moje vreme je bilo drugačije, frontalno, direktnije, sad su deca nezainteresovana, drugačiji su im prioriteti – primećuje Pavel Stefan, dodajući da se nastava u školi izvodi isključivo na rumunskom jeziku, ali da sva deca nauče i srpski i engleski do pete godine.