DNEVNIK U ZASAVICI Nema lepšeg doma od ovog kraj Save (FOTO)
Mnogi su čuli za Specijalni rezervat prirode „Zasavica” koji nosi naziv po selu kom pripada. Odnosno – selima.
Zasavici 1 i Zasavici 2. I dok su ta dva naselja do pre veka bila jedno mesto, međusobnom neslogom su podeljena i od tada vlada potpuni mir u tom severnom delu Mačve kraj Save. (A naročito je mirno između dve žute table, gde im se nalazi zajedničko pravoslavno groblje.)
Nego... Ove nedelje smo na mapi uboli Zasavicu 1 i najpre njoj, kao starijem mestu, dali šansu da nam se predstavi. Široke ulice (svega dve), uredno pokošeni travnjaci i negovane krošnje raznog drveća, uređene kuće, mir, svežina... to su prvi utisci, ali i sveopšti, koje smo stekli tokom našeg skromnog boravka od nekoliko sati.
– Zasavica je fina za život, lepo je vratiti se u nju kad je čovek daleko – priča zamenik predsednika Saveta MZ Zasavica Danica Pavlović, koja u Beogradu živi još otkako je upisala srednju školu. – Uvek mi nedostaje moje selo. Trenutno imamo samo 750 stanovnika, malo smo mesto i lepo se slažemo, pre svega. To je jako bitna stvar, da ima i dalje ljubavi između ljudi.
Negovanje porodičnih vrednosti preduslov za srećan život
U porodičnom filmu „Domaćinstva Čikić”, čiju režiju potpisuje vlasnik Slobodan Čikić, glavne uloge tumače brojni članovi te porodice: tata Živanko, mama Tankosava, žena Aleksandra, sin Aleksandar, strina Darinka, stric Aleksandar, brat Milan, snajka Daliborka, sinovica Anica i sinovac Lazar. Sporedne uloge su pak pripale šljivovici, jabuci, breskvici, siru, medu, pogači, kazanu, kravi Loli, vepru Dragom i petlu Goranu. Inspirisan istinitim događajima, „film” vas vraća u 2003. godinu, kada je domaćinstvo registrovano, a s namerom da postane obavezno stajalište turistima, ali i domaćim putnicima namernicima kojima je Zasavica idealno mesto za odmor.
I tek kad vas ugoste, po starim srpskim običajima, sa sve pogačom, solju i rakijom, shvatate da u filmu porodice Čikić nema šale. Ali to ne znači da nema ni šege...
– Udala sam se, a nisam imala ni 18 godina – priseća se Tankosava Tana Čikić, rođena Zasavičanka, buntovnica od rane mladosti. – Evo, već smo 46 godina u braku ja i Žika. Ne kajem se, sad mi je lepo. Mada, uvek mi je bilo lepo, slagali smo se i nije nam mogao niko ništa. On je bio uporan, a ja mlada.
Od lude mladosti do porodičnog carstva trebalo je mnogo, ali se nekako stiglo za tren oka.
– Nemamo ni danas nešto veliko, ali smo zadovoljni. Sreća je kad napraviš porodicu i vidiš da si decu stvorio u prave ljude, da ne moraš da se postidiš, e onda si uspeo u životu! Nama ovo nije biznis, već posao, jer nema ovde na brzinu velikog novca, mada mora dosta da se radi – veli Tana, dok Žika samo prihvata i okolo izvršava zadatke, pa nama postaje jasno koja je tajna tako duge i uspešne veze.
Makar iz Tankosavinog ugla...
– Da li ste znali da je najduža robija u Jugoslaviji bila 40 godina, a onda te puste da ideš kući – pita nas Žika, žaleći se kako njega niko za to nije obavestio na vreme. – Kome sad da se žalim? Odmah traže 50 evra za iskucanih deset reči...
Uzeli su se za Novu godinu, i kako Tana kaže, tad ju je „deda” izveo na doček i više nikad! Mada, ruku na srce, od sudbonosnog „da”, svaki dan im je Nova godina! A kad se ne zafrkavaju, onda rade punom parom i to 369 dana u godini!
– Na proleće smo imali 1.800 dece za dve nedelje, sve su to đačke ekskurzije – priča Tankosava. – A noćenja smo za sada isto toliko ostvarili... Mada, ima i onih koji samo dođu na ručak, ili prave svadbicu, krštenje, pravimo ko šta želi. Jedino ne pitam šta će ko da jede, već kuvam po svome. Skoro su nam bili neki gosti i jedan mi tražio pljesku. Ne može! Sad ću ja tebi pljesku praviti, imaš je na svakom ćošku...
Od turista dolaze im sa svih strana Evrope.
– Sad nam dolazi 50 Slovenaca, a mi ćemo im pokazati srpsku pravoslavnu slavu, imaće ručak i sve po redu – priča Žika, a nama nije jasno koja će sad slava... – Ma, kao da jeste! Nema veze koja je, izmislićemo neku!
A zapravo, Čikićima je malo potrebno da bi bili veseljaci i pravi domaćini, dok su porodična okupljanja i dalje srž njihovog opstanka i nešto što se trude da neguju više od dobrog humora.
O gostoprimljivoj atmosferi govori i podatak da u Zasavici 1 više nema kuća na prodaju.
– To nam je jako drago, jer treba da nas bude što više. Mislim da tome doprinosi činjenica da naša Mesna zajednica nije lenja, hoćemo da radimo. Omogućavamo svojim meštanima moderniji i bolje uslove za život, sve prilagođavamo omladini, jer se sve više vraćaju u Zasavicu. Imamo sve bolje uslove života na selu, sve nam je domaće, nema zagađenja, imamo veliki pašnjak koji je prostran, prirodne izvori vode... U proteklom periodu smo ulagali u seoske puteve, rekonstruisali smo školu, mesnu zajednicu, crkvu, ozelenjavamo selo, posadili smo 150 sadnica kineske trešnje i imamo u planu da sve ulice tako dodatno ozelenimo. Meštani super reaguju, hoće da pomognu, zalivaju – priča naša mlada sagovornica, koja je u Savet MZ Zasavica 1 ušla kad je imala 18 godina, osvojivši samo sedam glasova manje od predsednika Saveta Slobodana Čikića.
Za Savom još od preistorije
Kako je selo stasavalo kraj reke Save, iliti – za Savom – tako je i nastalo ime, logično, Zasavica. Internet je poprilično štur kada je u pitanju istorijat ovog mesta, te smo uspeli da iščačkamo podatak da je neki vid naselja na tom području postojao i u preistoriji. Kada je reč o nešto novijoj, uz Savu se živelo i u 11. veku, dok je Zasavica bila glavno uporište srpske odbrane posle pada Loznice 1813. godine. Crkva je u selu podignuta 1837. godine, dok ona koja i danas postoji – posvećena Svetoj Trojici – ove godine obeležava 125 godina. Osnovna škola sazidana je krajem 19. veka.
Evidentno je da im za realizaciju svake ideje najviše pomaže Grad Sremska Mitrovica, zbog čega svaki problem rešavaju očas posla i to po najsavremenijim standardima. Tako je u planu da naredne godine gasnu mrežu priključe na glavni vod, kao i da krenu u rešavanju kanalizacije.
– Zadovoljna sam kakvo nam je stanje, zato rado i trčim kući – kaže Danica Pavlović. – Za naredni period nam je u planu da dovršimo ambulantu, uradimo još jedno dečje igralište i otvorimo još jednu prodavnicu u selu.
Lea Radlovački
Moju Zasavicu ne može ništa da zameni
Fudbalski klub „Sloga” jedina je sportska aktivnost koja u Zasavici 1 postoji, ali uz povremene stagnacije, kao što je to slučaj i od ovog leta. Premda su vrhunski opremljeni – sa svlačionicama, kupatilima, prostorijama, belom tehnikom, travom koja ima kvalitetnu drenažu i bez korova – terenom ovih dana nema ko da trči... I kako to obično biva u manjim sredinama, raznorazni izgovori „dušu su dali” za trenerove uši...
– Pred početak prvenstva svi hoće da igraju, na papiru imam 23 igrača, ali kad odemo na utakmicu, bude ih 15, pa na sledećoj devet, pa osam, onda se ja u 53. godini skidam i branim na utakmici da ne bismo plaćali kazne – priča Dalibor Nastić, predsednik kluba, trener, kosač trave... – Šišam travu, a ne znam kome je šišam. Osećaj je strašan kad se setim kako je sve izgledalo kad sam ja bio mlad. Tada nisu postojali izgovori da se ne ide na utakmicu.
Međutim, poslednjih meseci, umesto da kosi i fudbalski teren, Nastić se zajedno sa svojim sinom Aleksandrom, inače diplomiranim ekonomistom, bavi poljoprivredom, odnosno ratarstvom i stočarstvom.
– Trenutno držimo 50 grla tovnih junadi i bikova simentalske rase, a pre 15 godina smo počeli sa devet grla. U međuvremenu smo krenuli i da ratarimo, prvo na naših šest hektara, a sada smo došli da u zakup uzimamo još 26 – priča naš sagovornik.
Tokom 15 godina kupili su svu neophodnu mehanizaciju, što preko kredita, što uz subvencije.
– Kad na kraju godine podvučeš crtu, ako je nula, odlično je, samo da nije minus. Tako smo radili uvek i uspeli smo. Ove godine smo imali mnogo sreće jer smo, pre ovih ogromnih vrućina, dobili 50 litara kiše po kvadratu, a usevi su nam već bili u izuzetnom stanju i tako smo izvukli neki prosek. Falio nam je Sveti Ilija, da je odradio svoj deo posla, bio bih presrećan, ovako smo po htektaru izvukli oko šest tona kukuruza, toliko i pšenice, a i suncokret me je iznenadio, bilo je oko tri i nešto tone po hektaru – veli Nastić.
A kada ga pitate zašto nikad nije napustio Zasavicu, tek tu sledi još kakav odgovor!
– Moju Zasavicu? Ispričaću vam i sve će vam biti jasno... Sin je bio mali, išli smo na more, autobusom. Sreća. Kad smo stigli, ne vredi, vuče me kuća, vuče me moja Zasavica. Kažem ženi, da smo došli autom, okrenuo bih se i vratio kući! Ne može moju Zasavicu da zameni ni Austrija, ni Nemačka, ni Francuska, Španija, ne postoji mesto na svetu gde bih radije bio – zaključuje Dalibor Nastić, ozarenog lica ispunjenog ljubavlju prema svome rodnom selu.
