DNEVNIK U MOLU Bačko "veleselo" ko stvoreno za miran život pitomih ljudi kraj lepotice Tise

Udruženi hrabrim koracima idu napred

Slikar i pisac Novak Radonić, književnik Gligorije Gliša Trlajić, slikar i fotograf Laslo Moholji Nađ, akademik i dramaturg Pavle Ugrinov, dipl. inženjer elektrotehnike i molski hroničar mr Ivan Telečki, nastavnik srpskog jezika Petar Stokić, episkop budimski Lukijan i episkop gornjokarlovački Sava... samo su neka od imena kojima se meštani Mola danas ponose. Svi pomenuti velikani svog domena na neki način su povezani sa Molom – ili su u njemu rođeni ili stasavali određeni period, ali su ga svakako voleli i posvetili mu deo svog stvaralaštva.

– U Molu se rađaju i žive zaista posebni ljudi, koji su svojim znanjem i veštinama postigli mnogo i proneli glas o našem selu širom sveta – priča nam profesorka književnosti, bibliotekarka, predsednica Udruženja „Mol u srcu”, sve u svemu, jednom rečju kulturološkinja Selma Alagić, koja je, premda s ratom devedestih došla u ovo mesto, zavolela ga je kao najrođenije i time potvrdila da ko se napije njihove vode, možda i može nekad da ode iz Mola, ali Mol nikad ne izlazi iz njihovih srca i duše.

Upravo je sve navedeno i razlog što je pomenuto Udruženje osnovano na takozvanom kamenu temeljcu koji je postavio mr Telečki svojim brojnim knjigama u kojima do najsitnijih detalja opisuje Mol iz različitih uglova i vremenskih okvira.

– Mol je zaista jedan tiski cvet, tako ga doživljavam, selo dobrih i vrednih ljudi specifičnog humora i mentaliteta. Mi ovde imamo zaista mnogo udruženja, među kojima su i Aktiv žena „Tiski cvet”, KUDA „Novak Radonić” i Udruženje povrtara, a koja međusobno sarađuju. Takođe, trudimo se i da svakog meseca organizujemo bar tri-četiri događaja u Domu kulture, što promocija knjiga, predstava, radionica za decu... A svi zajedno hrabrim koracima idemo napred i najzad pokrećemo kulturni život u našem Molu – zaključuje Alagić, koja je i sama zadužena za revnosno pisanje kulturoloških tekstova o mestu koje ju je po dolasku obgrlilo i zanavek osvojilo.

Nema starog Mola

Prvo pominjanje Mola (odnosno Mohola) datira iz 1332. godine, dok se sredinom 18. veka spominje kao mesto koje je imalo militarski status u kom su živeli uglavnom Srbi graničari, da bi se Mađari doselili tek nekoliko decenija kasnije. Bar tako kaže internet.

A ono što tvrdi gosn Nebojša Radulaški, u Molu odvajkada poznatiji kao Mačak, u svojoj knjizi „Stogodišnja fudbalska utakmica Mladosti Mola” (2014): „Pojam ‘mol’ predstavlja jedan izdvojeni deo neke celine, pa tako i samo naselje Mol, kao da je drugačije po izgledu od okoline, a o stanovnicima i njihovim manirima skoro da ne treba ni govoriti”. Mi ne samo da ćemo vam ispričati kakvi su Molci, nego ćemo priključenije razvući na nekoliko delova.

I kad već spominjemo Mačka – pravog lolu s brčićima koji su bili simbol dobre muzike i šarma osamdesetih i devedesetih – red je i da vas upoznamo makar s delićem njegovog bogatog života i onoga što ostavlja u amanet svojim meštanima, koji ga smatraju autentičnim Molcem. Naime, do 1. aprila (bez šale) 1979. godine pevač Radulaški i gitarista Aleksandar Ćurčić imali su „no nejm” bend, a onda je Branimir Topalski Kit, koji je svirao bas gitaru, došao na ideju da osnuju imenovani bend – „Mol”. Kada im se harmonikaš Željko Vujasinović vratio iz vojske, ekipa je bila kompletirana, a činili su je još i klavijaturista Oto Barna i bubnjar Miroslav Morović Baća. Uz povremene izmene u postavi i izuzetno redovna nastupanja, „Mol” je kontinuirano postojao čak četvrt veka!

– Mi smo bili kao preduzeće, imali smo svoje instrumente, kola, ozvučenje, oblačili se po poslednjoj modi – priseća se Mačak, te nabraja silne hotele, restorane i lokale po kojima su neumorno svirali šest dana u nedelji. – Svi smo bili zaposleni. Ujutru odemo na posao u 6 sati, radimo do 14, uveče u 18 se svi isto oblačimo, u 19 sedamo u kola, pa „Tiski cvet” Novi Bečej, Hotel „Park” Kneževac, „Rojal” Senta, „Panonija” Topola... Svirali smo od 20 časova pa do ponoći, mi smo diktirali radno vreme. Onda do pola 2 stižemo kući, ležemo na brzinu i ustajemo u pola 6, i 25 godina tako! Čudim se kako smo izdržali...

Za tih 25 godina izdali su dve kasete (Jugodisk) s autorskom muzikom, a numera „Kafana kraj Tise” smatra se svojevrsnom himnom u Molu.

– U našem selu su nekad bile 32 kafane, a dve su bile kultne. Jedna je tu na sto metara od centra i zvala se „Centrala” i ona je bila idealna za okupljanje tokom jeseni i zime, dok je „Venecija” na Tisi radila od maja do septembra, a to su bile kafane sa muzikom i tako smo se mi i „inficirali”. A kad je popularnost kafane počela da opada, tako smo se i razišli – priča i dalje markantni Radulaški, nekadšnji solista na čiji se vokal tokom refrena umelo naslagati još četiri, što znači da su u svakoj pesmi pevali u pet glasova. – Pa kad se i razbolim, oni me „zagrnu”, a ja se smeškam i otvaram usta, gledam da budem s gostima i što bliže novčaniku.

Čak i danas, dve decenije kasnije, iako ima ko preuzima štafetu/mikrofon, nijedan značajniji događaj – kako u javnoj, tako i u privatnoj režiji – ne može da prođe bez Mačkovog simboličnog nastupa i evociranja uspomena na mladost, bećarluk i Mol kakav su opevali u svakom stihu, među kojima je i: „Kafana kraj Tise ne postoji više, mesto gde je bila oplakuju kiše, i poneka stara pesma, puna bola, kao da nam kaže – nema starog Mola.”

Najtrofejniji klub u Molu dobija sopstvenu salu

Rvački klub „Partizan” – najtrofejniji od svih klubova u Molu – ima i najdužu tradiciju, budući da je osnovan 1949. godine. Istina, početkom devedesetih usledila je dvodecenijska pauza, koju su prekinuli momci koji su stasavali u klubu pre gašenja.

– Ponovo imamo lepe uspehe i oko 30 aktivnih sportista koji idu na takmičenja – priča nam predsednik Kluba Jovan Živković, podsećajući nas da su i za vreme SFRJ bili i državni i balkanski prvaci. – Kod nas je sve besplatno, od treninga, do odlazaka na takmičenja. Uvek kažem roditeljima da dovedu decu, ne moraju svi da budu državni prvaci, ali treba da budu fizički aktivni.

Ne treba zaboraviti ni to da će 3. novembra „Partizan” po 11. put biti domaćin Kupa Mol, koji privuče sportiste iz bar još šest država. Naravno, u svemu tome dobijaju neizmernu podršku od Opštine Ada, Mesne zajednice Mol i Rvačkog saveza Srbije.

– Trenutno treniramo u maloj sali pri osnovnoj školi, budući da se nedavno sazidani objekat, koji je namenjen upravo nama, još uvek završava, ali kad sve bude gotovo, imaćemo salu samo za nas – ponosan je Živković, koji je za „rvačku scenu” u Molu zadužen zajedno sa bratom Branislavom Živkovićem i prijateljem Žoltom Agočem.

Osim rvanja, u Molu je moguće trenirati i fudbal, rukomet, odbojku i karate, dok su tokom prošlog veka naročito bile popularne atletika, gimnastika i košarka.