(FOTO) „DNEVNIK” U SELU KRAJ VODE – SURDUK Nepregledni zasadi jabuka, kajsija i dunja, kao i vinogradi

Kako je nebo drmalo klimaks, tamo na jugu Bačke i zapadu Banata činilo se da se uzdigla planina veća od Fruške gore, koju ostavismo za sobom, a mi uporno ka njoj - tim ljutitim oblacima punim jeda - bez zastajkivanja idemo. Na momente sunce mahne, na momente ga nebeska armija opet zarobi i tako ukrug, dok nas po ulasku u samo selo, ama baš čim smo stigli do žute table s crnim slovima, nije dočekala kiša vodenih metaka, izazivajući nas da li smo zaista dostojni avanture koja nas čeka. Srem nam, izgleda, nešto nije bio prijateljski nastrojen...

A kako nismo poznati po tome da odustajemo, Surduk nije imao drugih opcija nego da nas ugosti i predstavi nam se pod reflektorima koji su se ubrzo pak probili kroz preteće sivilo. Sat kaže da smo malo poranili, a tabla u obliku zašiljenog putokaza vodi nas desno u selo, do stadiona (od koga jedva da je ostalo ono „n”), na kom se fudbalska lopta, saznajemo kasnije, nije kotrljala skoro čitavu deceniju. Travuljina maltene do kolena, čega da bude pokošena krajem leta pred čuvenu Fijakerijadu, kada stadion postaje hipodrom na ponos svih meštana. A kućica uz teren, premda spolja izgleda ko jadac, iznutra je gladac, poverena je Amaterskom dramskom pozorištu „Pepo Krsto”, o čem’ će kasnije biti više reči.

Stižemo najzad i do Mesne zajednice gde nas dočekuje predsednik Saveta Radovan Simić i to odmah s pričom o tome kako su Surduk naselili Srbi tokom Velike seobe, pa je tako prva pravoslavna crkva sazidana 1680. godine, dok druga, koja i danas ponosno stoji usred centra, datira iz 1714.

- Mesto nam je lepo samo po sebi, nalazimo se na lesnoj zaravani koja se proteže od Vukovara, a završava kod Zemuna. Atar nam se prostire na 2.700 hektara, s tim da smo s jedne strane ograničeni Dunavom zbog kog ne možemo da imamo uređenu plažu. Do pre mesec dana nam je voda bila pod bregom, donese svašta, nekad pesak, nekad mulj... Kad se povuče, onda se pojave sprudovi, pa se tu ljudi kupaju - veli Simić.

Zbog specifičnosti zemljišta, koje je pogodno za voće, Surdučani dižu zasade jabuke, kajsije i dunje, a vinogradi su ponovo uzeli maha.

- Imamo tri vinarije, a uskoro će biti otvorena još jedna. Među poljoprivrednicima imamo desetak jačih koji seju pšenicu, kukuruz i soju, dok ima i nekoliko stočara koji drže krave i to ih nose na Surdučku adu, kako je mi zovemo, a koja pripada Zrenjaninu i nastaje na ušću Karaša u Dunav - pojašnjava naš sagovornik, dodajući da su do prošle godine imali veliki broj svinja, ali da sada nemaju nijednu zbog kuge koja je zahvatila južni deo Vojvodine.

Možda na Dunavu nije idealno za brčkanje, ali zato na bazenima „Horizonti” vikendom bude i preko 2.000 posetilaca.

- Najviše osetimo po saobraćaju, jer nedeljom poslepodne ne možemo da pređemo ulicu, ali i po smeću koje nam ostave u selu! Kad je sezona, prevoznik „Lasta” svoju liniju produži do bazena, odnosno do table od koje do centra ima četiri kilometra. Baš zato što imamo dobar prevoz ka Beogradu i Zemunu, naši meštani uglavnom tamo i gravitiraju, dok već Slankamenčani idu ka Novom Sadu. Stara Pazova je sada jedna od najjačih opština u Vojvodini, tako da tamo ne može da neđe posao samo onaj ko neće da radi - jasan je predsednik Saveta.

Krećemo u obilazak Surduka sa domaćinom, vozamo se kroz vikend naselje i vinograde, okolono-naokolo, stižemo do spomenika NOB-a, na samom vrhu surdučkog atara s velelepnim pogledom, razume se, na Banat.

- Spomenik je visok 35 metara i podignut je sedamdesetih godina. Popločan je bračkim kamenom čiji delovi fale, a neko je i ukrao bronzanu tablu. Mi želimo da to uredimo, jer ima lep put donde, pa da stavimo tri reflektora koja će da ga „oboje” u srpsku zastavu. Tad se ne bi video samo iz Banata, nego i iz Rumunije! Ali, kako je pod zaštitom spomenika kulture, ukoliko ćemo bilo šta da radimo na njemu, moramo ga vratiti u prvobitno izdanje, a to je prevelika investicija - priča naš sagovornik kom je želja da za svog mandata ostavi upravo taj trag, uređenje spomenika-svetionika.

Prema dostupnoj istorijskoj dokumentaciji, selo Surduk, tada pod nazivom Ritium, postojalo je još za vreme Rimljana kao jedno od posada u graničnoj oblasti duž Dunava. Međutim, kao srpsko naselje spominje se u 17. veku. Sam naziv mesta, koji se zadržao, uz varijacije još od 1577. godine, potiče od turske reči koja iznačava provaliju.

Ali, dok se nešto ne uradi po tom pitanju, Surdučane čekaju sanacije asfalta u ulicama, krova osmoletke, kao i brojna okupljanja koja se tokom godine samo nižu, od takmičenja u kuvanju riblje čorbe, preko kosidbe, slave sela... Red je, onda, i da nabrojimo sve organizacije koje aktivno učestvuju na promociji i održavanju sela: Konjički klub „Konverzano”, KUD „Branko Marković”, već pomenuto Amatersko dramsko pozorište „Pepo Krsto”, Udruženje žena „Jefimija”, Ribolovačko udruženje „Karaš”, Udruženje stočara „Surdučki rit”, Lovačko društvo „Surduk” i Udruženje kosaca „Krajina”. Malo li je?!

Tekst i foto: 

Lea Radlovački