(FOTO) „DNEVNIK” U SELU KRAJ VODE – KLENAK Imaju idealan geografski položaj, sve što im je potrebno za lep život, jedino jaslice fale

Pa kad koga i pitate kako mu je u selu, s oduševljenjem će reći da je odlično, zbog čega ima i onih koji sa prijavljenom šabačkom adresom ipak žive na „istočnoj obali”.

– Trenutna situacija u Klenku je jako povoljna, imamo sve što je čoveku potrebno – tvrdi predsednik Saveta Mesne zajednice Slobodan Jovanović, poznatiji po špicnamenu Pendža od Pendžerlija, dodajući da u selu živi više od 4.000 stanovnika! – Osnovna škola nam je sa fiskulturnom salom, imamo lekara opšte prakse i zubara svakog dana, sve ulice su gasifikovane, imamo 33 kilometara vodovodne mreže sa ispravnom pijaćom vodom, imamo autobusku i železničku stanicu i na našu sreću čak tri mosta.

I nijedne kuće na prodaju!

– Sve što je bilo na prodaju je i prodato – pojašnjava naš sagovornik.

– U selu imamo 26 ulica i samo jedna nije asfaltirana. Prošle godine smo uradili Vuka Karadžića i Maršala Tita, a sad završavamo Novu i Brilovu. Takođe, uradili smo nov krov na Mesnoj zajednici, ostala je još jedna strana, urađena je fasada, a unutra su postavljene nove pločice, okrečeni zidovi, nova rasveta, spušten plafon, potpuno su nove elektroinstalacije, a sad uvodimo grejanje, samo da dobijemo gasni priključak.

Kako su nadomak Šapca, Klenčani pretežno ka njemu i gravitiraju – đaci tamo idu u srednje škole, odrasli traže zaposlenje, idu u nabavke, udaju se i žene Šapčanima i Šapčankama, a s njima čak i „razmenjuju” pse lutalice.

– Mostovi spajaju ljude, a Sava nam je prirodno bogatstvo. Leti nam je jako lepo, imamo dve plaže na kojima se kupamo, pa nam dolaze Šapčani, a idemo i mi kod njih. Naravno, reka i šume čine da nam vazduh bude čist, u našoj Karakuši ima hotel pa nam je zastupljen i lovni turizam, jer imamo kapitalne primerke jelena, košute i vepra – dodaje Jovanović.

Osim svega navedenog, u Klenku ima i bankomat i paketomat, jedino fale – jaslice!

– Trenutno radimo na tome da dobijemo obdanište. Imamo decu koja trenutno idu u Platičevo u vrtić. Sad smo u rešavanju lokacije i skupljanju neophodne dokumentacije – najavljuje naš domaćin.

Sportsko društvo odgajivača golubova srpskih visokoletača „Klenak” postoji u ovom mestu već 40 godina, s tim da je jedno vreme bilo u stagnaciji, ali je ponovo pokrenuto i sada pod „vođstvom” predsednika Perice Vudrakovića.

– Ja sam zbog golubova ostao u Klenku, a mogao sam da odem u inostranstvo – veli Vudraković, koji sa svojom suprugom Vladom, u dvorištu ima više od 200 golubova, inače najlepših u selu!

– Ovi golubovi su takvi genetski da lete kružno iznad kuće, visoko, u kontinuitetu i preko 15 sati. Kad je letnja sezona, start bude u 5 ujutru, pa sediš po ceo dan i gledaš u nebo da li lete ispravno, i tako i do 21 čas. Ovaj hobi iziskuje dosta vremena, pripremanja, a najveća nagrada je kad si prvi!

Ovaj neobični hobi ume da bude i vrlo profitabilan, do te mere da neki golubari od njega čak i žive.

– Imaš goluba od hiljadu dinara, pa do toga da nemaju cenu, čak ni kuću da nam nude. Ja uvek kažem, lopovu u kući bih možda i oprostio, ali da ga nađem u golubarniku, ne bi živ izašao – naglašava naš sagovornik, dodajući da se dešava da spremi goluba, bude vrhunski, leti 14 sati i predveče naiđe kobac i odnese ga.

A ako ste se pitali koliki je životni vek jednog takvog ljubimca, pa, može da izgura i više od 20 godina, naravno u zavisnosti od uslova u kojima se drži, ali i hrane.

 

Prvo pominjanje Klenka vezuje se za 1699. godinu i Karlovački mir nakon kog se selo pojavilo na mapi. Sam naziv mesta potiče od drveta klen kog i danas ima u okolnim šumama, ali u manjoj količini nego ranije. Već nakon 20 godina od nastanka, Klenak biva pod upravom Vojne granice kad i počinje da se razvija. Od istorijski značajnih događaja valja izdvojiti onaj koji se vezuje za mošti kneza Lazara koje su neko vreme bile u Klenku, a inače na putu s Kosova ka manastiru Ravanica.

– U znak zahvalnosti, od kralja Petra Prvog Klenčani su, prilikom izgradnje nove crkve posvećene Svetom Nikoli, dobili na poklon tri zvona koja se i danas koriste – pojašnjava meštanin Radoslav Vitomirović, vrsni poznavalac klenačke istorije. 

I stari putno–železnički most, koji je dvaput bio rušen i po treći put izgrađen, takođe je jedan od simbola ovog mesta na Savi.

– Prvi put je srušen 1941. godine povlačenjem naše vojske, a drugi put 1944. povlačenjem nemačke. Kasnije su ga upravo nemački zarobljenici i popravljali, a ono što je interesantno jeste da u mostu nema nijednog šrafa, sve su velike kovane nitne, takozvane zakivke – veli rođeni Šapčanin.

Na ponos sela su i dva narodna heroja, odnosno heorine – Vera Blagojević i Dobrila Raketić po kojoj jedna ulica u Klenku i nosi ime.

– Klenak je u Drugom svetskom ratu oslobođen 23. oktobra 1944. godine i u centru sela imamo spomen–ploču na kojoj se nalaze imena svih poginulih oslobodilaca iz našeg mesta ali i okolnih. Svake godine na taj datum polažemo vence i organizujemo prigodan program, a zovemo i prdstavnike ruske ambasade koji se rado odazovu, jer uz ploču imamo i avionsko krilo u čast ruskim pilotima koji su poginuli usled nesrećnih okolnosti na tadašnjem pomoćnom aerodromu odmah uz selo – priča Vitomirović, inače zadužen i za divan o šahoskom klubu koji je sredinom prošlog veka bio na usponu, potom bivao ugašen, pa reaktiviran 2012. godine, te opet ukinut.

Okruglo dve decenije u Klenku funkcioniše Udruženje žena „Ljiljan” koje okuplja vredne i spretne meštanke. I trebalo je 18 godina da im se obezbedi adekvatan prostor za okupljanja i druženja, a koji su dobile u zgradi Mesne zajednice, zahvaljujući Opštini Ruma i Savetu MZ.

– Bazirane smo na očuvanju tradicije i humanitarni rad – kaže predsednica Ljiljana Stanić. – Naše Udruženje svakog 7. jula organizuje „Breskvicijadu”, koju smo uzele da bude naš zaštitni znak, a manifestacija ima za cilj da prikaže stare kolače. Humanitarne večere organizujemo u novembru, pa prikupljeni novac namenimo pojedincu ili nekoj ustanovi. Recimo, za svaki Veliki petak prkupljamo jaja, slatkiše, pravimo torte, pa ih narednog dana nosimo u Dečje selo u Sremskoj Kamenici, a išle smo i u veternički Dom za decu i mlade sa smetnjama u razvoju. Gledamo da pomognemo koliko možemo.

Među tridesetak članica Udruženja najmanje je mladih koje je teško privući i aktivirati, budući da su danas uglavnom sve zaposlene te nemaju vremena, a neke ni volje da se posvete ovakvim aktivnostima.

– Lepo je što imamo gde da provedemo slobodno vreme, da se okupimo, družimo, razmenjujemo iskustva, ali i putujemo i pokažemo ponešto iz svog mesta – složne su Tatjana Jovanović i Milanka Vasić, jedne od aktivnijih dama iz „Ljiljana”.

Naša nedavna poseta Klenku ostaće zapamćena po mnogo čemu, a vožnja fijakerom svakako je bila poseban ugođaj. Zahvaljujući poljoprivredniku Peri Veliću, u čijem dvorištu se nalazi mali zoo-vrt domaćih životinja, kobile Vidra i Frajla provozale su nas po ulicama ovog sremačkog sela.

– Ta imena je još moj pokojni deda dao svojim kobilama, i dok danas svi smišljaju neka moderna, ja im dajem stara – priča nam deda Pera, dok nas sprovodi po svom vrtu u kom caruju i magarac, koze, ovce, svinje, guske, kokoške, nekoliko pulina, jedan ovčar..

. – Za dresuru konja važni su strpljenje i dobra volja, ali i da oni vide da ih voliš. Oduvek vozim fijaker, imao sam jedna kola baš stara, ali sam ih prodao i kupio ova novija. Kad me zove neko koga ne poznajem, onda naplatim vožnju, a poznanicima ne naplaćujem, šta ću...

Tekst i foto: 

Lea Radlovački