„DNEVNIK“ U BORBI SA VOJVOĐANSKIM VETRENJAČAMA – GOSPOĐINCI U vremenskoj kapsuli – opet „Dnevnik”, ali iz 1986.

Kada je reč o stvarnom svetu, ova vetrenjača se nalazi na ulazu u Gospođince iz pravca Žablja, u delu sela koje se zove Dudara, vrlo čestom toponimu po vojvođanskim mestima.

Kako saznajemo od Sime Đermanova, koji na imanju odmah pored vetrenjače u nekoliko plastenika gaji paradajz i papriku, od nekada hiljade stabala, postoje samo još dva duda na ovom potezu...

Stotinak metara udaljena od glavnog puta i sada već dobro sakrivena u šumici i šipražju koji je okružuju, ova vetrenjača kao da se „povukla iz javnosti“, svesna da je njeno vreme davno prošlo i da trenutno nema zainteresovanih za njene probleme i sudbinu. Koliko je vetrenjača u Gospođincima „daleko i od očiju i od srca“, govori i podatak da radnici na benzinskoj pumpi u selu ne samo da nisu umeli reporteru „Dnevnika“ da objasne gde se vetrenjača tačno nalazi, već nisu bili sigurni ni da ona uopšte postoji.  Međutim, pomoć i objašnjenje kako stići do vetrenjače je stiglo od upućene trgovkinje u obližnjoj prodavnici. Iz pristojnosti i zahvalnosti nismo hteli da istražujemo otkud prodavačica afričkog porekla u maloj prodavnici u Gospođincima, a koja pri tom zna lokalnu istoriju bolje od meštana... 

Kada se slegla prašina koju smo podigli sa zemljanog druma koji vodi do vetrenjače, videli smo i zašto je tako „stidljiva“. Naime, pri vrhu vetrenjače, na zidu neposredno ispod krova na dva mesta zjape rupe od po nekoliko kvadratnih metara i koje se sudeći po ciglama koje padaju na zemlju konstantno šire i predstavljaju ozbiljnu opasnost po krov koji se još uvek nekako drži.

Na obraslom bunaru ispred vetrenjače se nazire ispisana 1934. godina, a kako nam reče komšija Sima, ista godina je bila ispisana i na velikom betonskom pojilu koje se u međuvremenu raspalo i od kojeg su ostali samo komadi kojih još uvek ima razbacanih po šumici koja okružuju vetrenjaču. Međutim, nismo uspeli da dođemo do precizne informacije o godini kada je izgrađena vetrenjača u Gospođincima, ali obzirom da i spolja i iznutra izgleda gotovo identično kao i vetrenjače u Čurugu, Melencima i Belom Blatu, kao i da ima pokretni krov, pretpostavljamo da je i ona građena negde na prelazu 19. i 20. veka.

Kako nam je ispričao Sima Đermanov, objekat i zemljište pripada naslednicima starog Milana Stepanova koji je „u ono vreme“ držao vetrenjaču, ali je verovatno za njih prevelik poduhvat da je renoviraju.

Koliko je poznato, vetrenjača u Gospođincima se ponegde u dokumentaciji navodi kao materijalno kulturno dobro, ali nema podataka o eventualnoj zaštiti od strane države pa se i za nju spas mora tražiti kroz eventualna ulaganja privatnih investitora...

Iako se i spolja vidi da nije bezbedno ulaziti unutar vetrenjače, uz par saveta dobijenih od komšije Sime, nekako smo se provukli kroz gusto šiblje koje je okružuje i došli do ulaza. Prvo iznenađenje je bilo to što je prizemlje vetrenjače prepuno stvari – od opreme i delova same vetrenjače do raznog nameštaja i kućnih predmeta. Drugo je bilo to što je najveći deo mehanizma vetrenjače i dalje unutra i što uprkos urušenim plafonima drugog i trećeg nivoa i ogromnim rupama na zidovima i dalje deluje donekle upotrebljivo.

Treće iznaneđenje je ležalo na podu – kompletan broj „Dnevnika“ od 21. maja 1986. godine. Kada je taj broj izašao iz štamparije, reporter „Dnevnika“ koji piše ovaj tekst je sa pionirskom maramom oko vrata završavao drugi razred osnovne škole, a koliko je to davno svedoči i oprema jednog od tekstova sa naslovne strane gde se iz nadnaslova vidi da Evropska unija još uvek nije postojala kao takva već se još uvek zvala Evropska ekonomska zajednica. Izgleda da je i taj primerak „Dnevnika“ poprimio nešto od izdržljivosti vetrenjače u kojoj leži već skoro 40 godina, a prelistavanjem smo ustanovili da su par kolega koji su tada pisali još uvek članovi naše redakcije...

 „Dnevnik“ iz maja 1986. godine smo ostavili u vetrenjači da i dalje služi kao neka vrsta vremenske kapsule kao što primerci „Dnevnika“ i danas leže u temeljima mnogih značajnih zgrada u Novom Sadu, uz nadu da neće čekati još 40 godina da ga ponovu pronađu, a možda dočeka i da kao antikvitet jednog dana bude izložen na zidovima renovirane vetrenjače u Gospođincima...

Niko Perković