“Nauka u školama ne mora biti bauk” STJUART KOHLHAGEN naučni nomad inspiriše generacije nastavnika i učenika

No ovaj neumorni naučni radnik s višedecenijskim stažom, mnogo je više od izvođača atraktivnog festivalskog programa; kroz svoj rad u Australiji i širom sveta, aktivno je učestvovao – i još uvek učestvuje – u unapređenju načina na koji govorimo i učimo o nauci. Kroz razgovor sa Stjuartom oktrivamo čime se sve bavio od kraja sedamdesetih godina prošlog veka do danas, i šta će predstaviti beogradskoj publici prilikom svog boravka na Festivalu nauke. 

 Vi ste bivši direktor za nauku i obrazovanje u Questaconu – Nacionalnom naučno tehnološkom centru Australije, gde ste radili decenijama. Kako se pristup nauci, odnosno učenju nauke, razvijao tokom tog perioda u Australiji?

– Kada sam počeo da radim sa osnivačem Questacona, dr Majkom Gorom, oko 1978. godine, naučno obrazovanje u australijskim školama bilo je veoma tradicionalno. Iako su bolje opremljene laboratorije u srednjim školama nudile neke praktične eksperimente, nauka kao oblast proučavanja nije privlačila veliki broj učenika, dok je podučavanje nauke u osnovnim i ranim godinama bilo minimalno. Tokom 30-40 godina mog rada u Questaconu, sve više se prepoznavala potreba i vrednost naučnih veština, kao i inicijative za podršku angažovanja učenika u ovoj oblasti. Questacon, koji radi van formalnog obrazovnog sistema, mogao je da inovira, pokreće pilot projekte i eksperimentiše sa pristupima koji podstiču strast prema ovim oblastima učenja – onome što se danas naziva STEM (nauka, tehnologija, inženjerstvo, matematika; op.a.).

Koji su bili vaši glavni zaključci i posledična poboljšanja u obrazovnom procesu vezanom za nauku pre nego što ste pokrenuli projekat „The Science Nomad”?

– Pred kraj moje karijere u Questaconu, australijski obrazovni sistem se drastično promenio. Nauka (STEM)je  počela da se integriše na mnogo sistematičniji način u osnovne škole, pa čak i u centre za rano obrazovanje. Izazov je bio – i ostao – kako obučiti, podržati i zadržati nastavnike u ovim novim pristupima, konceptima i alatima. Questacon i slične organizacije, koje su nekada bile deo neformalnog obrazovanja i smatrane „lepim dodatkom”, sada su prepoznate kao značajni akteri u podršci formalnom obrazovnom sistemu – ne tako što preuzimaju posao nastavnika, već razvojem i deljenjem pristupa koji ubrzavaju integraciju uspešnih strategija za podršku onome što nazivam veštinama 21. veka. Dok sam pomagao Questaconu da uspostavi ulogu u formalnom obrazovnom sistemu, imao sam priliku da radim sa vodećim australijskim istraživačima u nauci o učenju (neuronauka, psihologija i obrazovanje) kako bih razvio smernice zasnovane na dokazima za rad u učionici s ciljem maksimalizacije učenja. Takođe sam bio deo tima koji je razvio značajan resurs za razvoj STEM sklonosti u predškolskim ustanovama i centrima za rano učenje. Upravo su ta iskustva oblikovala šta, ko i kako u projektu „The Science Nomad”.

 Šta je bila vaša glavna ideja kada ste započeli projekat „The Science Nomad”? Koji je bio cilj i da li se razlikovao u poređenju sa vašim prethodnim radom?

– Kao federalna vladina institucija, Questacon je, razumljivo, imao prioritet da usmeri svoje resurse na dobrobit australijskih građana i stanovnika. Naš pionirski rad na nacionalnom povezivanju i angažovanju ostao je najvišem svetskom nivou i poslužio kao šablon za mnoge druge programe širom sveta. Ipak, Questaconov prioritet je uvek bio Australija. Kao „The Science Nomad”, nemam takva ograničenja i slobodan sam da biram projekte, zemlje ili škole sa kojima sarađujem. U novoj ulozi se fokusiram na uticaj – na prave, dugoročne promene. Ne vidim smisao u dolasku u školu radi jednog časa, eksplozija i zabave, ako nakon našeg odlaska nastava i iskustvo učenika ostanu isti kao pre. Zato radim sa onima koji su na uticajnim pozicijama: sa nastavnicima, univerzitetima koji ih obučavaju, i razvojem obrazovnih resursa koji podržavaju nastavnike u kreiranju aktivnosti koje promovišu rešavanje problema, kritičko razmišljanje, ali i uživanje. Često se desi da ustanovim program u saradnji sa određenom školom, pa radim s tom školom nekoliko puta godišnje, tokom više godina, kako bih pomogao u podizanju kapaciteta nastavnika i unapređenju stila učenja koji škola koristi. 

Kako pamtite prethodne posete Srbiji i regionu?

– Svaka poseta novim zemljama i kulturama je prilika za učenje i razmenu. Zemlje koje su nekada bile samo u mojim udžbenicima istorije, dom nekih inovacija koje su oblikovale svet, sada sam imao priliku da obiđem, hodam njihovim ulicama i vidim te predele. Svaki put kada posetim neku zemlju, dolazim s boljim razumevanjem moći njenog naroda i sa jasnijim uvidom u to šta bih korisno mogao da podelim.Obrazovni sistemi širom sveta suočeni su s velikim pritiscima, a svi izgleda imaju svoje mišljenje o tome kako bi sistem trebalo da se menja, ili koje rezultate smatraju prioritetima. Potrebne su godine da se jedan nastavnik obuči, a još nekoliko godina da savlada umetnost podučavanja. Tokom mog rada sa edukatorima i obrazovnim sistemima u vašem regionu, primetio sam da su ljudi svesni novih veština koje se očekuju od diplomiranih učenika i studenata. Pružajući nastavnicima nekoliko jednostavnih i praktičnih načina da podučavaju teme koje moraju da obrade, bio sam nagrađen stotinama slika koje su nastavnici podelili, pokazujući uspehe u svojim učionicama. Nastavnici su veoma povezani kao zajednica, a usmena preporuka i razmena među kolegama moćni su načini širenja ovih skromnih, ali efikasnih pristupa.

Nikola Marković