“Наука у школама не мора бити баук” СТЈУАРТ КОХЛХАГЕН научни номад инспирише генерације наставника и ученика

Но овај неуморни научни радник с вишедеценијским стажом, много је више од извођача атрактивног фестивалског програма; кроз свој рад у Аустралији и широм света, активно је учествовао – и још увек учествује – у унапређењу начина на који говоримо и учимо о науци. Кроз разговор са Стјуартом октривамо чиме се све бавио од краја седамдесетих година прошлог века до данас, и шта ће представити београдској публици приликом свог боравка на Фестивалу науке. 

 Ви сте бивши директор за науку и образовање у Questaconu – Националном научно технолошком центру Аустралије, где сте радили деценијама. Како се приступ науци, односно учењу науке, развијао током тог периода у Аустралији?

– Када сам почео да радим са оснивачем Questacona, др Мајком Гором, око 1978. године, научно образовање у аустралијским школама било је веома традиционално. Иако су боље опремљене лабораторије у средњим школама нудиле неке практичне експерименте, наука као област проучавања није привлачила велики број ученика, док је подучавање науке у основним и раним годинама било минимално. Током 30-40 година мог рада у Questaconu, све више се препознавала потреба и вредност научних вештина, као и иницијативе за подршку ангажовања ученика у овој области. Questacon, који ради ван формалног образовног система, могао је да иновира, покреће пилот пројекте и експериментише са приступима који подстичу страст према овим областима учења – ономе што се данас назива STEM (наука, технологија, инжењерство, математика; оп.а.).

Који су били ваши главни закључци и последична побољшања у образовном процесу везаном за науку пре него што сте покренули пројекат „The Science Nomad”?

– Пред крај моје каријере у Questaconu, аустралијски образовни систем се драстично променио. Наука (STEM)је  почела да се интегрише на много систематичнији начин у основне школе, па чак и у центре за рано образовање. Изазов је био – и остао – како обучити, подржати и задржати наставнике у овим новим приступима, концептима и алатима. Questacon и сличне организације, које су некада биле део неформалног образовања и сматране „лепим додатком”, сада су препознате као значајни актери у подршци формалном образовном систему – не тако што преузимају посао наставника, већ развојем и дељењем приступа који убрзавају интеграцију успешних стратегија за подршку ономе што називам вештинама 21. века. Док сам помагао Questaconu да успостави улогу у формалном образовном систему, имао сам прилику да радим са водећим аустралијским истраживачима у науци о учењу (неуронаука, психологија и образовање) како бих развио смернице засноване на доказима за рад у учионици с циљем максимализације учења. Такође сам био део тима који је развио значајан ресурс за развој STEM склоности у предшколским установама и центрима за рано учење. Управо су та искуства обликовала шта, ко и како у пројекту „The Science Nomad”.

 Шта је била ваша главна идеја када сте започели пројекат „The Science Nomad”? Који је био циљ и да ли се разликовао у поређењу са вашим претходним радом?

– Као федерална владина институција, Questacon је, разумљиво, имао приоритет да усмери своје ресурсе на добробит аустралијских грађана и становника. Наш пионирски рад на националном повезивању и ангажовању остао је највишем светском нивоу и послужио као шаблон за многе друге програме широм света. Ипак, Questaconov приоритет је увек био Аустралија. Као „The Science Nomad”, немам таква ограничења и слободан сам да бирам пројекте, земље или школе са којима сарађујем. У новој улози се фокусирам на утицај – на праве, дугорочне промене. Не видим смисао у доласку у школу ради једног часа, експлозија и забаве, ако након нашег одласка настава и искуство ученика остану исти као пре. Зато радим са онима који су на утицајним позицијама: са наставницима, универзитетима који их обучавају, и развојем образовних ресурса који подржавају наставнике у креирању активности које промовишу решавање проблема, критичко размишљање, али и уживање. Често се деси да установим програм у сарадњи са одређеном школом, па радим с том школом неколико пута годишње, током више година, како бих помогао у подизању капацитета наставника и унапређењу стила учења који школа користи. 

Како памтите претходне посете Србији и региону?

– Свака посета новим земљама и културама је прилика за учење и размену. Земље које су некада биле само у мојим уџбеницима историје, дом неких иновација које су обликовале свет, сада сам имао прилику да обиђем, ходам њиховим улицама и видим те пределе. Сваки пут када посетим неку земљу, долазим с бољим разумевањем моћи њеног народа и са јаснијим увидом у то шта бих корисно могао да поделим.Образовни системи широм света суочени су с великим притисцима, а сви изгледа имају своје мишљење о томе како би систем требало да се мења, или које резултате сматрају приоритетима. Потребне су године да се један наставник обучи, а још неколико година да савлада уметност подучавања. Током мог рада са едукаторима и образовним системима у вашем региону, приметио сам да су људи свесни нових вештина које се очекују од дипломираних ученика и студената. Пружајући наставницима неколико једноставних и практичних начина да подучавају теме које морају да обраде, био сам награђен стотинама слика које су наставници поделили, показујући успехе у својим учионицама. Наставници су веома повезани као заједница, а усмена препорука и размена међу колегама моћни су начини ширења ових скромних, али ефикасних приступа.

Никола Марковић