(FOTO) PREŽIVEO JE FAŠISTE, GOLI OTOK I KANCER, PA U DESETOJ DECENIJI NAPISAO KNJIGU Vuk Šćekić je najstariji Novosađanin, a njegova životna priča je neverovatna

- Ro­đen sam 9. ja­nu­a­ra 1925. go­di­ne u me­stu Ba­bi­no, se­lu kraj Be­ra­na.  Pr­vi svet­ski rat je bio stra­šan, sko­ro da ni­šta iza nje­ga ni­je osta­lo. Bio sam me­đu pr­vim ge­ne­ra­ci­ja­ma ro­đen po­sle tog ra­ta, u pa­siv­nom kra­ju. Ni­smo ima­li ško­lu, tek ka­sni­je je ona otvo­re­na, pa sam u Be­ra­na­ma upi­sao gim­na­zi­ju ka­da je i po­čeo Dru­gi svet­ski rat. Ta­da su nas i ras­pu­sti­li, zbog onog što do­la­zi. Oku­pi­rao nas je ba­ta­ljon od 1.000 ita­li­jan­skih voj­ni­ka. Ko­mu­ni­stič­ka na­rod­na omla­di­na bi­la je vr­lo ak­tiv­na, i pri­ča­lo se o fa­ši­zmu, Hi­tle­ru. Ka­sni­je sam sa­znao da je u op­šti­ni po­sto­ja­la par­tij­ska će­li­ja od pet lju­di i če­tvo­ro je  to­kom ra­ta po­gi­nu­lo. Je­dan ko­ji je ostao za­gla­vio je na Go­lom oto­ku – ka­že Vu­ko. 

To­kom ra­ta u nje­go­vo me­sto je do­šla dru­ga di­vi­zi­ja na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke voj­ske,  če­tvr­ta cr­no­gor­ska ko­joj se pri­dru­žio. 

- Tre­ba­lo je lju­di da ru­ko­vo­de omla­di­nom, a po­što sam bio đak i na­pred­ni­ji od­mah su me iza­bra­li kao ru­ko­vo­di­o­ca omla­di­ne, te sam stu­pio u bor­bu i na­pre­do­vao, pa sam do­bio i čin pot­po­ruč­ni­ka, a ka­sni­je i ka­pe­ta­na – pri­ča Vu­ko.  

Po­sleg ra­ta do­bio je pri­zna­nja , pre­ko­man­do­van je ka­ko ka­že u voj­nu po­li­ci­ju u ka­drov­sko ode­lje­nje i tu je bio ne­ko­li­ko me­se­ci. For­mi­ra­na je no­va bri­ga­da u Knja­žev­cu, gde je pre­me­šten, pa po­no­vo pre­me­šten u Lju­blja­nu, gde je ubr­zo uhap­šen.

- Sva­ko­dnev­no su bi­le kon­fe­ren­ci­je. Ne­ko je di­sku­to­vao. Ne se­ćam se vi­še ni ko. Ni­sam re­ga­o­vao, a tre­ba­lo je da to ura­dim i po­sle par da­na su me uhap­si­li. Osu­đen sam bio na 13 go­di­ne, po­sle su mi sma­nji­li na de­vet i on­da sam iz­dr­žao  šest go­di­na i de­vet me­se­ci. Ni­sam od­mah pre­ba­čen na Go­li otok – se­ća se Vu­ko. 

Pre­me­šten je u Gra­di­šku. 

- U Gra­di­ški ni­je bi­lo ba­ti­nja­nja jer je ne­ko od ru­ko­vo­di­la­ca to za­bra­nio. Tu sam bio u ve­o­ma lo­šim uslo­vi­ma. Spa­va­li smo bu­kva­lno na po­du. Na me­stu gde tre­ba tro­je spa­va­lo je še­sto­ro.  Po­sle dva-tri me­se­ca pre­ba­če­ni smo na Sve­ti Gr­gur, su­sed­no ostr­vo Go­lom oto­kou. I ta­mo su bi­li sa­mo voj­ni osu­đe­ni­ci. Do­ži­vlja­vao sam i pri­su­stvo­vao mu­če­nji­ma i ne­ra­do se to­ga se­ćam. Pre­ba­ci­li su me na Go­li otok, gde je bi­lo mu­ka, ali da­le­ko ma­nje ne­go na Gr­gu­ru, oda­kle sam pu­šten na slo­bo­du- ka­že naš sa­go­vor­nik.  

Mno­go go­di­na ka­sni­je o tom pe­ri­o­du ro­bo­va­nja na­pi­sao je knji­gu, pod na­zi­vom „48.“. Knji­gu od 500 stra­ni­ca, je na­pi­sao u svo­joj 92. go­di­ni.  

Na­kon iz­la­ska sa ro­bi­je do­la­zi u Ba­bi­no  gde je kao i svi dru­gi Go­lo­o­to­ča­ni bio pre­zren, ni­ko ni­je hteo da ga za­po­sli. Otac Jo­van pro­da­je sta­do ova­ca da bi Vu­ko oti­šao u Be­o­grad da se za­po­sli. U Be­o­gra­du ni­je imao sre­će i od­la­zi u Slo­ve­ni­ju, Je­se­ni­ce, gde se za­po­šlja­va i upi­su­je Prav­ni fa­kul­tet. Že­lja ga je vu­kla ka Voj­vo­di­ni, gde se u bač­kom se­lu De­spo­to­vo za­po­šlja­va kao knji­go­vo­đa. Iz De­spo­to­va, pre­la­zi da ra­di u di­rek­ci­ji Du­nav-Ti­sa-Du­nav u No­vom Sa­du, sku­ćio se, ože­nio i po­čeo da gra­di po­ro­di­cu.

I u tom pe­ri­o­du je imao zdrav­stve­nih pro­ble­ma, pro­veo je tri­na­est me­se­ci u bol­ni­ci, jer je obo­leo od tu­ber­ko­lo­ze, naj­ve­ro­vat­ni­je kao po­sle­di­ca za­tva­ra­nja i pri­nud­nog ra­da. Na­ža­lost, tu ni­je bio kraj, bo­le­sti su se na­sta­vi­le i ka­sni­je, bruh, raz­ne ope­ra­ci­je, rak štit­ne žle­zde... Sve je to Vu­ko pre­ži­veo uz ne­se­bič­nu po­moć svo­je su­pru­ge Mi­le­ne i  dvo­je de­ce.

Vu­ko već  65 go­di­na ži­vi u har­mo­nič­noj brač­noj za­jed­ni­ci sa svo­jom su­pru­gom Mi­le­nom. Iz tog bra­ka ima dvo­je de­ce, ćer­ku i si­na, dvo­je unu­ka i dvo­je pra­u­nu­ča­di. Vu­ko je omi­ljen u po­ro­di­ci i u kom­ši­lu­ku. Sla­bi­je vi­di ali uz po­moć lu­pe či­ta i slu­ša audio-knji­ge.