"ДНЕВНИК" У ПОСЕТИ НАЈСТАРИЈЕМ НОВОСАЂАНИНУ
(ФОТО) ПРЕЖИВЕО ЈЕ ФАШИСТЕ, ГОЛИ ОТОК И КАНЦЕР, ПА У ДЕСЕТОЈ ДЕЦЕНИЈИ НАПИСАО КЊИГУ Вук Шћекић је најстарији Новосађанин, а његова животна прича је невероватна
Вуко Шћекић је недавно прославио 100. рођендан, а за “Дневник” је говорио о детињству, војевању у Другом светском рату, робијању на острвима Свети Гргур и Голи оток, доласку у Нови Сад, превазилажењу проблема, болести, од туберкулозе до рака, па све до тога да је у 92. години написао књигу.
- Рођен сам 9. јануара 1925. године у месту Бабино, селу крај Берана. Први светски рат је био страшан, скоро да ништа иза њега није остало. Био сам међу првим генерацијама рођен после тог рата, у пасивном крају. Нисмо имали школу, тек касније је она отворена, па сам у Беранама уписао гимназију када је и почео Други светски рат. Тада су нас и распустили, због оног што долази. Окупирао нас је батаљон од 1.000 италијанских војника. Комунистичка народна омладина била је врло активна, и причало се о фашизму, Хитлеру. Касније сам сазнао да је у општини постојала партијска ћелија од пет људи и четворо је током рата погинуло. Један који је остао заглавио је на Голом отоку – каже Вуко.
Током рата у његово место је дошла друга дивизија народноослободилачке војске, четврта црногорска којој се придружио.
- Требало је људи да руководе омладином, а пошто сам био ђак и напреднији одмах су ме изабрали као руководиоца омладине, те сам ступио у борбу и напредовао, па сам добио и чин потпоручника, а касније и капетана – прича Вуко.
Рецепт за дуговечност је у породици и дисциплини
- Немам ниједног претка који је живео толико дуго – прича Вуко - Доста њих је гинуло у борби, а деда је живео око 80 година. Мислим да добар удео у мојој дуговечности има брига и пажња моје жене , а наравно и деце . Затим, током болести био сам дисциплинован. Та два елемента за мене кључни су за доживети 100 година – рекао је Вуко.
Послег рата добио је признања , прекомандован је како каже у војну полицију у кадровско одељење и ту је био неколико месеци. Формирана је нова бригада у Књажевцу, где је премештен, па поново премештен у Љубљану, где је убрзо ухапшен.
- Свакодневно су биле конференције. Неко је дискутовао. Не сећам се више ни ко. Нисам регаовао, а требало је да то урадим и после пар дана су ме ухапсили. Осуђен сам био на 13 године, после су ми смањили на девет и онда сам издржао шест година и девет месеци. Нисам одмах пребачен на Голи оток – сећа се Вуко.
Премештен је у Градишку.
- У Градишки није било батињања јер је неко од руководилаца то забранио. Ту сам био у веома лошим условима. Спавали смо буквално на поду. На месту где треба троје спавало је шесторо. После два-три месеца пребачени смо на Свети Гргур, суседно острво Голом отокоу. И тамо су били само војни осуђеници. Доживљавао сам и присуствовао мучењима и нерадо се тога сећам. Пребацили су ме на Голи оток, где је било мука, али далеко мање него на Гргуру, одакле сам пуштен на слободу- каже наш саговорник.
Током рата крвна освета спасавала животе
Било је сукоба са четницима али не мојих личних већ моје чете, и погибија је било. Неки Крсто Секулић имао је два сина, а један од њих је погинуо као партизан пре владавине четника. Други син је био рањен и њега су уватили. Нису га убили, него су га послали кући да оздрави. Његов отац је морао да потпише да када оздрави, неће ићи у партизане.
Међутим, син чим је оздравио одмах је отишао у партизане и наравно Крста су хтели да стрељају. Скупила се чета, држи се говор како је Крсто издајник, и да га треба стрељати. Одреде двојицу који ће га стрељати, а на ивици гробља копају раку јер није достојан да га сахране на гробљу. Кажу, нека га стреља његово племе, и неће нико.
Па неће нико ни да одреди ко би и нађу соломонско решење да га спроведу у команду у Беране, па ће то тамо решити. Нису хтели да га стрељају, јер неће нико да падне крв. Неће да убије комшију, јер се то памти и увек враћа крв. Ето тако је било.
Био је у затвору и пустили га напоље 1946, па је колонизиван у Савино Село где је и преминуо, а син му је погинуо у рату.
Много година касније о том периоду робовања написао је књигу, под називом „48.“. Књигу од 500 страница, је написао у својој 92. години.
Након изласка са робије долази у Бабино где је као и сви други Голооточани био презрен, нико није хтео да га запосли. Отац Јован продаје стадо оваца да би Вуко отишао у Београд да се запосли. У Београду није имао среће и одлази у Словенију, Јесенице, где се запошљава и уписује Правни факултет. Жеља га је вукла ка Војводини, где се у бачком селу Деспотово запошљава као књиговођа. Из Деспотова, прелази да ради у дирекцији Дунав-Тиса-Дунав у Новом Саду, скућио се, оженио и почео да гради породицу.
Посета најстаријем кориснику пензије
Председница Удружења пензионера града Новог Сада Милена Жарковић са сарадницима, посетила је најстаријег корисника пензије у граду Новом Саду, Вука Шћекића у његовом стану у Новом Саду на новосадском насељу Лиман 2.
Том приликом Жарковићева је уручила Шћекићу. Почасну чланску карту Удружења пензионера града Новог Сада.
И у том периоду је имао здравствених проблема, провео је тринаест месеци у болници, јер је оболео од туберколозе, највероватније као последица затварања и принудног рада. Нажалост, ту није био крај, болести су се наставиле и касније, брух, разне операције, рак штитне жлезде... Све је то Вуко преживео уз несебичну помоћ своје супруге Милене и двоје деце.
Вуко већ 65 година живи у хармоничној брачној заједници са својом супругом Миленом. Из тог брака има двоје деце, ћерку и сина, двоје унука и двоје праунучади. Вуко је омиљен у породици и у комшилуку. Слабије види али уз помоћ лупе чита и слуша аудио-књиге.