(ФОТО) ПРЕЖИВЕО ЈЕ ФАШИСТЕ, ГОЛИ ОТОК И КАНЦЕР, ПА У ДЕСЕТОЈ ДЕЦЕНИЈИ НАПИСАО КЊИГУ Вук Шћекић је најстарији Новосађанин, а његова животна прича је невероватна

- Ро­ђен сам 9. ја­ну­а­ра 1925. го­ди­не у ме­сту Ба­би­но, се­лу крај Бе­ра­на.  Пр­ви свет­ски рат је био стра­шан, ско­ро да ни­шта иза ње­га ни­је оста­ло. Био сам ме­ђу пр­вим ге­не­ра­ци­ја­ма ро­ђен по­сле тог ра­та, у па­сив­ном кра­ју. Ни­смо има­ли шко­лу, тек ка­сни­је је она отво­ре­на, па сам у Бе­ра­на­ма упи­сао гим­на­зи­ју ка­да је и по­чео Дру­ги свет­ски рат. Та­да су нас и рас­пу­сти­ли, због оног што до­ла­зи. Оку­пи­рао нас је ба­та­љон од 1.000 ита­ли­јан­ских вој­ни­ка. Ко­му­ни­стич­ка на­род­на омла­ди­на би­ла је вр­ло ак­тив­на, и при­ча­ло се о фа­ши­зму, Хи­тле­ру. Ка­сни­је сам са­знао да је у оп­шти­ни по­сто­ја­ла пар­тиј­ска ће­ли­ја од пет љу­ди и че­тво­ро је  то­ком ра­та по­ги­ну­ло. Је­дан ко­ји је остао за­гла­вио је на Го­лом ото­ку – ка­же Ву­ко. 

То­ком ра­та у ње­го­во ме­сто је до­шла дру­га ди­ви­зи­ја на­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ке вој­ске,  че­твр­та цр­но­гор­ска ко­јој се при­дру­жио. 

- Тре­ба­ло је љу­ди да ру­ко­во­де омла­ди­ном, а по­што сам био ђак и на­пред­ни­ји од­мах су ме иза­бра­ли као ру­ко­во­ди­о­ца омла­ди­не, те сам сту­пио у бор­бу и на­пре­до­вао, па сам до­био и чин пот­по­руч­ни­ка, а ка­сни­је и ка­пе­та­на – при­ча Ву­ко.  

По­слег ра­та до­био је при­зна­ња , пре­ко­ман­до­ван је ка­ко ка­же у вој­ну по­ли­ци­ју у ка­дров­ско оде­ље­ње и ту је био не­ко­ли­ко ме­се­ци. Фор­ми­ра­на је но­ва бри­га­да у Кња­жев­цу, где је пре­ме­штен, па по­но­во пре­ме­штен у Љу­бља­ну, где је убр­зо ухап­шен.

- Сва­ко­днев­но су би­ле кон­фе­рен­ци­је. Не­ко је ди­ску­то­вао. Не се­ћам се ви­ше ни ко. Ни­сам ре­га­о­вао, а тре­ба­ло је да то ура­дим и по­сле пар да­на су ме ухап­си­ли. Осу­ђен сам био на 13 го­ди­не, по­сле су ми сма­њи­ли на де­вет и он­да сам из­др­жао  шест го­ди­на и де­вет ме­се­ци. Ни­сам од­мах пре­ба­чен на Го­ли оток – се­ћа се Ву­ко. 

Пре­ме­штен је у Гра­ди­шку. 

- У Гра­ди­шки ни­је би­ло ба­ти­ња­ња јер је не­ко од ру­ко­во­ди­ла­ца то за­бра­нио. Ту сам био у ве­о­ма ло­шим усло­ви­ма. Спа­ва­ли смо бу­ква­лно на по­ду. На ме­сту где тре­ба тро­је спа­ва­ло је ше­сто­ро.  По­сле два-три ме­се­ца пре­ба­че­ни смо на Све­ти Гр­гур, су­сед­но остр­во Го­лом ото­коу. И та­мо су би­ли са­мо вој­ни осу­ђе­ни­ци. До­жи­вља­вао сам и при­су­ство­вао му­че­њи­ма и не­ра­до се то­га се­ћам. Пре­ба­ци­ли су ме на Го­ли оток, где је би­ло му­ка, али да­ле­ко ма­ње не­го на Гр­гу­ру, ода­кле сам пу­штен на сло­бо­ду- ка­же наш са­го­вор­ник.  

Мно­го го­ди­на ка­сни­је о том пе­ри­о­ду ро­бо­ва­ња на­пи­сао је књи­гу, под на­зи­вом „48.“. Књи­гу од 500 стра­ни­ца, је на­пи­сао у сво­јој 92. го­ди­ни.  

На­кон из­ла­ска са ро­би­је до­ла­зи у Ба­би­но  где је као и сви дру­ги Го­ло­о­то­ча­ни био пре­зрен, ни­ко ни­је хтео да га за­по­сли. Отац Јо­ван про­да­је ста­до ова­ца да би Ву­ко оти­шао у Бе­о­град да се за­по­сли. У Бе­о­гра­ду ни­је имао сре­ће и од­ла­зи у Сло­ве­ни­ју, Је­се­ни­це, где се за­по­шља­ва и упи­су­је Прав­ни фа­кул­тет. Же­ља га је ву­кла ка Вој­во­ди­ни, где се у бач­ком се­лу Де­спо­то­во за­по­шља­ва као књи­го­во­ђа. Из Де­спо­то­ва, пре­ла­зи да ра­ди у ди­рек­ци­ји Ду­нав-Ти­са-Ду­нав у Но­вом Са­ду, ску­ћио се, оже­нио и по­чео да гра­ди по­ро­ди­цу.

И у том пе­ри­о­ду је имао здрав­стве­них про­бле­ма, про­вео је три­на­ест ме­се­ци у бол­ни­ци, јер је обо­лео од ту­бер­ко­ло­зе, нај­ве­ро­ват­ни­је као по­сле­ди­ца за­тва­ра­ња и при­нуд­ног ра­да. На­жа­лост, ту ни­је био крај, бо­ле­сти су се на­ста­ви­ле и ка­сни­је, брух, раз­не опе­ра­ци­је, рак штит­не жле­зде... Све је то Ву­ко пре­жи­вео уз не­се­бич­ну по­моћ сво­је су­пру­ге Ми­ле­не и  дво­је де­це.

Ву­ко већ  65 го­ди­на жи­ви у хар­мо­нич­ној брач­ној за­јед­ни­ци са сво­јом су­пру­гом Ми­ле­ном. Из тог бра­ка има дво­је де­це, ћер­ку и си­на, дво­је уну­ка и дво­је пра­у­ну­ча­ди. Ву­ко је оми­љен у по­ро­ди­ци и у ком­ши­лу­ку. Сла­би­је ви­ди али уз по­моћ лу­пе чи­та и слу­ша аудио-књи­ге.