DOBRICA ĆOSIĆ, STVARNO I MOGUĆE Knjiga nemira srpskog intelektualca

Znao sam da je reč o piscu koji je, već skoro dva desetleća, pod paskom i o knjizi koja se neće dugo zadržati u izlogu, pa sam, znatiželjan, očas, posegao za njom. U to vreme stanovao sam kod, počivšeg, brata Slavka, u Batajnici, koji je bio na odmoru. Savladao sam je za dva dana, beskrajno zahvalan autoru koji je obasjavao nove horizonte u ondašnjem ideologizovanom (uzduž i popreko) jugoslovenskom (i srpskom) društvu.
Bilo je to, još uvek, društvo u kojem su usta bila otvorena za krik, društvo usiljenih marševa i crvenih lica, društvo u kojem se jedan rukavac slovenskog sveta, još uvek, zasnivao na učenju čoveka koji je prezirao taj svet. Konačno, društvo uspostavljanja pravolinijskih društveno-korisnih slika, na unapred definisan način, u kojem su metafizička osećanja brisana zarad napetosti čiste forme. Saglasno tome, podrazumevalo se da i neškodljivi smetenjak, intelektualac, dakle, može postati korisni član društva, ako se drži propisanih pravila. Onaj za koga se šuškalo da nešto piše mogao je naći svoje mesto u plodnom toku preobražaja istorije, kao jedan od skromnih instrumenata u njenom orkestru. Mogao je da se bahati, u praznoj orahovoj ljuski, služeć se, s vremena na vreme, receptom Murti-Binga, mongolskog filosofa, čiji se pogled na svet prenosio organskim putem, nakon čega bi svi problemi postajali prividni i nedostojni briga. Konzument bi, naime, obasjan zracima vedrine i sreće, bivao neosetljiv za krajolike metafizičkog, svrstavajući ih u  red gluposti prošlosti, i u sukobu s neurozama vlastite okoline. I ne samo to – stupajući u prostor unapred definisanih pravila on je, najvećma, podsećao na leptiricu koja kruži oko sveće, koja se, potom, s praskanjem slomljenih krila, baca u plamen, izvršavajući žrtvu samospaljivanja u čast čovečanstva. U okrajku jugoslovenskog (i srpskog) sveta kojega je senčio Dobrica Ćosić, u tri poslednja desetleća XX veka (i u prvom desetleću tuđeg veka), bilo je, mnogo dana i časova kad je oblak sunce hvatao, kad je goru tama pritiskala. Kad pogledamo ko se sve saplitao u njihovoj ideološkoj izmaglici možemo sameriti koliko je venaca  dostojan onaj koji je, u to vreme, stajao uspravno. U nevoljama se svojim hraneć, i stradanjima svojim, ne sustajući, Dobrica Ćosić je, s hrabrošću dolikujućom, znao da je dobit veća što je bura veća i da, pritom, venci još sjajniji bivaju. Na drugoj strani, predočavao je da, kao pisac staljinske epohe i sledbenik Nove Vere, nema moralno pravo na patnju zbog neshvatanja i progona za svoje istine, verujući da, noseć hrabro svoj krst, u svojoj neslobodi nije bio samo gubitnik, jer mu je ona pomogla, kako navodi u Post-scriptumu ovog izdanja, da uoči i onu stranu čoveka i sveta koji se vidi samo iz tame. Stoga mu se činio i prirodnim gest vlasti da njegovu knjigu svrsta u red moralno-politički nepodobnih knjiga, pa je, rezigniran, dajući kratku napomenu za drugo izdanje (1988), izustio da bi knjigu, u stanju sadašnje rezignacije, najradije nazvao Ni stvarno ni moguće.
Ptica je ptica zato što leti, zapisao je, jednom prilikom, Njegova svetost, blaženopočivši Patrijarh Pavle. Kao što je cvet cvet zato što cveta i miriše, a čovek čovek zato što se moli. Saglasno tome, misiju Dobrice Ćosića nazvao bih nekom vrstom sekularne molitve za svoj narod i njegovu kuću s krovom od lišća. Akademik Matija Bećković, Ćosićev prijatelj i saborac, veli da je reč o autoru koji je imao bogomdani dar, najveći otkad postoji Velika Drenova, i da je, živeći nekoliko života, proživeo, zapravo, živote nekoliko naraštaja. Iako je otišao Bogu na ispovest u tuđem veku i svetu, blagodareći onom što je istkao od jezičkog krupniša i sitniša, nijedan budući vek i svet neće mu biti tuđi. Profesor Zoran Gavrilović Stvarno i moguće imenuje kao knjigu nemira najčistijeg kova, kao verodostojni odgovor intelektualca na izazove i muke epohe. Reč je, veli on, o veri da su prosvećenost, humanizam i demokratija istinske mogućnosti da se prevlada tragičnost istorije.

I dok se, vremenom, prostor rezonancije misli (i dela) našeg autora širio i obogaćivao, u njegovoj državi je Marksov i Lenjinov tim mesečara, i nadalje, nazivan planetarnim genijem i najvećim pedagogom istorije. U društvu koje se, bez ostatka, pretvorilo u idejni alibi birokratske vlasti, koje je branilo mrtve dogme, anahrone mitove i kultove, krajem devetog desetleća 20. veka, on navodi da Jugoslavija opstojava na nestabilnoj ravnoteži ostrašćenih suprotnosti i straha, te da je delo njegove političke religije, zapravo, istorijski mrtvo. Sred atmosfere zanemoćale ideološke i ekonomske marksističke nadmenosti, on je bio jedan od retkih koji je hrabrost učinio svojim postojanjem, svojom građom, svojim delanjem. I koji se, zašto ne reći, nije plašio za svoju kožu. Svlačeći dotrajale odežde posvećenog vernika, istupajući iz bratstva onih koji su bili spremni samo na dijalog sa samim sobom, shvatajući koliko je bedan u poređenju s onim što može da bude čovek (Česlav Miloš), znao je da nije ono što nije, da nije samo gubitnik, uzdajući se u zdrav razum vlastitih čitalaca. Stvarno i moguće  je bilo velika opomena njegovom intelektualnom i književnom bratstvu, njegovim savremenicima-istomišljenicima, koji, zbog vlastoljubive oholosti i pobedničke samouverenosti, nisu hteli da vide stvarnost, odnosno, nisu hteli da se suoče s istinom da njihova fikcija nije realnost. Ljudi institucija i vlasti, veli naš autor, slušali su samo sebe, čuvajući se da ih, u tom procesu, ne poremete njegove nedoumice, pitanja i slutnje.
Na samom kraju, srpski pesnik (u skromnoj ulozi priređivača) ne može da se ne zapita, danas, u tuđem veku, kada je vidljivo golim okom u kojoj meri se savremeni evropski i srpski čovek davi i melje u vodenici smrti, u vremenu bezdušne čopornosti, koje je ugasilo i poslednju trunku razuma, da li su komunizam i Jugoslavija bili, zapravo, samo trenutni, nevoljno-nevešti, geostrateški i politički kret, a ne socijalno-ekonomski projekat, koji je, s Istoka ili Zapada, svejedno, oblikovan po meri načela nade!? Saglasno tome, verujem da bi se i naš autor, ukoliko je odgovor na ovo pitanje potvrdan, kada je jugoslovenska kriza prerasla u jugoslovensku agoniju, mnogo mirnije suočio s pitanjem kuda smo to mi Jugosloveni stigli s našim stvarnim i šta se to zbiva s našim mogućim, svodeći intelektualna i moralna iskustva o jugoslovenskim zbivanjima od Obnovljene nade (1948) do sadašnjeg kraha i Sudbonosnog raskršća (1988-1989).
Rvuć se s upalom mnogom, kao moreplovac, sustali, s jedrima, pocepanim, i katarkama polomljenim, sa svešću da ne živi u državi građana, zakona i vlada, već u socijalno hipnotičkoj mašini, odnosno, u društvu održavanom strahom, a ne duhom, svi nervi duše, njegove, slili su se u reči, opominjuće, od senke krhkije, overavajući strasna i potresna traganja za mogućnošću da čovek živi kao harmonično i slobodno biće. On je verovao da, istinski, nudi odgovor na trenutne izazove i muke epohe, nadajući se da može prevladati tragičnost istorije. Stoga je i ova skromna napomena, više svega, vraćanje duga uglednom srpskom intelektualcu i piscu, koji je izveštavao s lica mesta, u vremenu svesne i masovne glume, kako se urušuje krov kuće koju je gradio. Ali, i podsećanje da se istorija, s vremena na vreme, poigrava sa svojom decom, i da brzo iščezavaju obavezujući obrasci, s kojima je obeležila jedan svoj rukavac. U njemu je Dobrica Ćosić, podižući nas i hrabreći istinskom slobodnom mišlju, raskidao okove zarobljenog uma, potvrđujući, posredovano, da je sve ljudska senka i san, odnosno, još nešto više od njih nepostojanije. 

Selimir Radulović