SELIMIR RADULOVIĆ, KNJIŽEVNIK Iz knjige očeve

Izašlo je nekoliko izbora iz njegove poezije, a njegovom pesničkom delu su posvećena dva zbornika radova: „Pesnik nokturna“ i „Svetlo iz očeve kolibe“. Pesme su mu prevedene na više svetskih jezika i dobitnik je brojnih nagrada za književnost, a nakon što su „Srpska književna zadruga“ i „Pravoslavna reč“ objavili 2013. godine izbor njegovih knjiga u pet tomova, u susret 66. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu „Laguna” je izdala Izabrana dela Semiria Radulovića I-VII.

Prvi tom, uz Bibliografiju, donosi zbirku „Gde Bogu se nadah”, a u drugom i trećem su „O tajni rizničara svih suza” i „Snovi svetog putnika”, odnosno „Pod kišom suza s Patmosa” i  „O pastoru i kamenu sa sedam očiju”. Četvrti i peti tom tvore višestruko nagrađivane knjige „Senka osmog eona”, za koju je vladika bački Irinej rekao da je „reč o retkoj zbirci – o duhovnom i pesničkom traganju i nalaženju”, zatim  „Dvanaest”,  odnosno „O dukatu s likom starca” i „U carstvu vetrova aramejskih”. A poslednja dva poglavlja Izabranih dela Selimira Radulovića zaokružuju „Ono malo soli”, te „Očevo lice knjige” i „Reč kritike”. 

Knjige uvrštene u Izabrana dela (I-VII) imale su i same prilično dinamičan život – neke su bile nagrađivane, o drugima se polemisalo, treće su Vas predstavljale u širem svetlu od isključivo pesničkog... Ima li osnova razmišljati o tome da bi sada, ovako „ujedinjene”, mogle da ponude i neke nove prostore čitanja i tumačenja poetike Selimira Radulovića? Svega nekoliko dana pre pojavljivanja Izabranih dela, iz štampe je izašla Vaša nova pesnička knjiga „Zapis na stubu, jerusalimskom”. Može li se o njoj govoriti kao o svojevrsnom osmom tomu Izabranih dela, ili bi i ona prethodno trebalo da samostalno „odživi” neko vreme, pre nego što se kvalifikuje za to da se nađe među izabranim delima?

– Moj pesnički život je, o tome sam svedočio u više navrata, darovima Onog koji sve daruje, Onog kojim je sazdano sve, ispunio dva pesnička života. Prvi, okončan krajem osamdesetih godina prošlog veka, u okviru kojeg sam, bez ostatka, izvršavao naloge takozvanog zanatlijskog pisma. Pisao sam poeziju, nisam pevao pesme! U tom se duhu, rekao bih, iznedruje devedeset odsto tekuće pesničke produkcije u Srbiji i Evropi. Moj pogled sam, nakon toga, usmerio i k mitu i k neuskolebivoj pesničkoj riznici starih stihova, u kojoj su smešteni najlepši pesnički uzorci u minulih dve hiljade godina. I u senci velikih pesničkih hrastova, kao što su Homer, Dante, Šekspir, Bajron, Gete, Helderlin, Novalis, Kavafi, Trakl, Rilke, potom u senci Velike Knjige, koja se, s pravom, naziva književnost plus, teče moj drugi pesnički život. S vremena na vreme, izlazeći iz senke ovih monumentalnih krošnji, tražim, promaljajući stidljivo glavu, u sunčevu zraku, onaj snop svetlosti i boja, koji mi se čini najizazovnijim. Kao što ima onih koji gledaju, a ne vide, isto tako, da bi se registrovali svetlost i tama, u duši treba imati organ za njih. Da kažem i ovo – mojih prvih pedeset godina, kada je reč o nagradama i priznanjima, bile su u znaku beline; narednih dvadeset ne oskudevaju u lovorima i vencima. Ni prvih pedeset, ni drugih dvadeset, nisu uticale na stav da je svaka plot trava i da je sva slava čovekova kao cvet livadski, te da lanci i šibe mogu biti blistaviji od porfira i krune. Uz napomenu – taj stav je, u prvom slučaju, bio bez pokrića, u drugom relaksira i omogućuje da, makar na tren, krotak i smiren srcem, poverujem da mi ruke nisu raslabljene i snaga umanjena. Ta vera me drži i podiže i ovoga časa, dok razgovaram s Vama, noseć dušu, svoju, dok ona mene nosi, još, kao i starac, jerusalimski, moleć nebo da čuje. Sve ostalo je manje važno – pa i dvoumica da li će moje knjige, ujedinjene, kako Vi kažete, u Izabranim delima (1-7), ponuditi i neke nove prostore čitanja i razumevanja. Što se tiče nove knjige ona je prirodni nastavak Izabranih dela (I-VII), dobrim delom prikraćena, jer izlazi kod istog izdavača, u isto vreme.

Pišući o „Zapisu na stubu, jerusalimskom”, patrijarh Porfirije je primetio da „Selimir voli Svetitelje i druži se s njima. Veran im je i predan”. „Zato mu oni”, navodi dalje Njegova svetost, „daruju posvećenje da može da iznutra razume, doživi i opeva ono što su oni svojim izrekama ostavili u nasleđe hrišćanskom svetu”.  Je li to samo blagodat ili nekad može predstavljati i teret?

– Rađanje istinske pesme poistovećujem s kretom oblaka, silnog, dok izliva obilje kapi, kišnih, ili s kretom sunca, radosnog, dok se, izjutra, na nebu utvrđuje! Kao i molitva – i pesma je disanje. Kad čovek diše – živ je. I molitva i pesma čoveka čine živim. I ne samo to. I pesma se, ako je pesma, kao i molitva, može nazvati očima i krilima duše. Pesma, kao i molitva, nije stvar pripreme, usredsređenosti, već dar, Očev. Ona nije merljiva udelom pesničkog napora. Pesnik može biti spreman za pesmu, ali je pitanje da li je to dovoljno. Jer, ništa ne biva, kao i u slučaju molitve, bez blagoslova, Očevog. Isto se događa i s ratarom. On obrađuje njivu, ore plugom, seje. Potom, čeka kišu i lepo vreme. Ako sve bude u redu seme će proklijati – i biće plodova. Ali, i on zna da će biti tako samo ako trud, njegov, blagoslovi Otac, naš. Iz tog semena, ako je volja, Očeva, izbiće mladice, izdanci, cvetovi, najposle, plod. Na isti način stasavaju (i zasnivaju se) i molitva i pesma. I pesma je, ako je pesma, kao i molitva, na ovaj ili onaj način, razgovor s Ocem, našim! I bez Njegovog blagoslova, ponavljam, nema ni molitve, ni pesme, ni ploda što daje zemlja rodljiva.

I o izgledima knjiga, što je nekom možda nebitno, itekako vodite računa. Ima li u tome i određenog podteksta, podsvesne želje da štampana knjiga pobedi elektronsku, koja ne teži grafičkoj lepoti, urednom slogu, inicijalu na početku pesme..?   

–  Moje knjige izgledaju tako kako izgledaju zahvaljujući razumevanju izdavača, brizi autora i umetničkom trudu vrhunskog grafičara i dizajnera Atile Kapitanja. Hvala mu na tome. Ali, najvećim delom, zahvaljujući veri u knjigu i knjigohranilišta. Stoga nije na odmet, i u vremenu novih komunikaciono-informatičkih tehnologija, ponoviti – s knjigom ličimo na biće, bez knjige na nebiće. Knjiga je ključ od svake normalne evropske kuće, saglasno tome, i ključ od naše srpske kuće!

„U sumraku savremenog sveta još svetle istine svetle hrišćanske vere”, zapisali ste u jednom eseju. Budući da je savremeni svet u sve većoj tmini, ima li mesta strahu da se i te luče, nažalost, polako gase?

– Kad bacimo pogled na savremenog čoveka, zar vam se ne čini, Miroslave, da se suočavamo s fantastičnim bićima i fantastičnim predelima – sve iznenađenje do iznenađenja, sve priviđenje do priviđenja. Kao da smo u vlasti apokaliptičkog sna, u vlasti nebića. Ako znamo da čoveka ima najmanje u telu, više u mislima, najviše u osećanjima, probudimo se – pa, iz odežda nebića, uđimo u odežde bića. Čovek nema ništa svoje – sve počinje od Boga i u Bogu sve završava To su overili Sveti i Ravnoapostolni Nikolaj Srbski i Avva Justin – ali i svaka suza, srpska, prosejana!

Savremeni opatuljeni čovek, na tronu od prašine, udova rasutih, s pogledom, mutnim, voli čitav svet, a ne voli nijednog čoveka. On je, bez straha i molitvenog trepeta, zaražen otrovnim mlekom ideje uzimanja, pa nema snage da, s vremena na vreme, zaviri u kutiju sa starozavetnim i novozavetnim dukatima. Pretvorio se u okrutnog uterivača dugova, previđajući da i on nešto duguje, da je živ kad daje, a ne kada uzima. I danju i noću, koji se vuku kao pauci, kao oblaci sivi, još subotom i nedeljom, on pridodaje kuću kući i isteruje siromaha (Isaija). Progres koji se okončava smrću je, uistinu, regres – put u nebiće, nepostojanje, u ništavilo. To je progres čiji akteri svečano orkestriraju, ispraćajući nas od kolevke do groba. Samo je vaskrsli Hristos istinski odgovor na pitanja o smislu života koji progresira ka smrti. Do Hrista smrt je neophodnost i danas nastanjena u glavama evropskih progresista. Ili ćemo, to je pitanje svih pitanja, rasti (i spasavati se), na Očevom temelju, ili na temelju od živog peska!? Ako Hristos nije ustao iz mrtvih (i vaskrsao) uzalud vera naša. Jer, i mi, koji smo umrli u Njemu, takođe, izgibosmo. Ako se, veli Nebohodi Pavle, samo u ovom životu uzdamo u Hrista – nesrećniji smo od svih ljudi! Savremeni svet, s jatima noćnih i dnevnih vampira, koja se množe u njemu, predstavlja amorfnu celinu masa, klasa i kolektiva (Šmeman). 

Veliki savremeni sirijski pesnik Adonis je zapisao: „Ponekad je sreća tužna. Tuga katkad više negoli sreća omogućava da otkrijete sami sebe. Radost je prolazna, a tuga je uslov postojanja čoveka, ona je trajna”. Slažete li se s njim?

Da, uz dodatak – reč je o tuzi koja se preliva u radost, zbog Očevog prisustva u svetu i u nama. Saglasno tome, razmislite kako se, recimo, savremeni zapadni čovek suočava sa stavom Avve Justina da čoveka, izmalena, ima najmanje u telu, više u mislima, najviše u osećanjima. Zemaljska kuća našeg sisarskog veličanstva je, veli on, milioniti deo jednog zrna peska prema ukupnoj veličini peska na svim morskim obalama ovoga sveta, navešćujući da je, u njemu, najvažnije ono što je nevidljivo, neopipljivo, nesagledno. I ko, danas, iz tog sveta vulkanskih protivrečnosti, koji, izvesno je, nije na putu od nebića ka biću, zna da je nevidljivo srce vidljivog, odnosno, da je vidljivo samo ljuska oko nevidljivog. Da nevidljivo nedri iz zagrljaja s vidljivim, kome nema kraja ni na ovom ni na onom svetu!

Miroslav Stajić